Просветни гласник
Поезија Светислава Стефгновића ! јг—В— - •' ' 1 " г ~ г ' """"" "
15
ратуре, која шје могла позитизно утицати на правилан развитак нове српске поезије. Стефановићева поезија претстављала је отворену побуну против млитаве и разнежеие француштине у српској књижевности. Многе његове песме биле су револт против претерано углађених и артистички префињених српских песника, који су „писали српским језиком али француским начином", како је то рекао један иаш стари историчар, који није волео ропство, угледање на стране узоре, поготоку ако оии не одговарају духу нашега народа и његоаим нац-ионалним и раоним особинама. Наша тадашња званична књижевна критика није била дорасла својој културној мисији и није умела да осети оно што је ново и битно у Стефановићевој поезији. Чак ни сам Скерлић, већ тада свемоћни диктатор ср#ске књижевности, најутицајнији критичар и литерарни историчар у то доба, уредник Српскаг књижевног гласника и учитељ нових књижевних нараштаја, није имао ни љубав, ни разумевања, за Стефановићеву појаву, која је била, у ствари, почетак једне нове епохе у историском развитку српске поезије. У својој Историјн нове српске књижевности, Скерлић је, после неколико оскудних и с муком, кроз зубе, процеђених похвала, које је изрекао само зато да би изгледало да је објективан, дар о Стефановићу овај непозољан и неправичан суд: „Осећајући извесну оригиналност у себи, он хоће да буде оригиналнији но што јесте, усиљава се да буде дубок и симболичан, а испада мутан, замршен и нејасан, и у целини остаје тежак за читање. Стихови су му углаоти и тврди, „песничке слободе" недопуштено велике, језик неизграђен и несигуран. Његови покушаји да се потпуно ослободи раније српске версификације и да створи нову, слободнију версификацију, нису успели. Уопште, он је један од оних писаца који више хоће но што могу, и његове књижевне амбиције нису у складу са његовим књижевним способностима". У коме је степену Скерлић неповољно утицао на своје ученике и следбенике показује најречитије случај Бранка Лазаревића, који се доцније, после Скерлићеве смрти, развио у озбиљног књижевног критичара и естетичара. Али за време док се налазио под Скерлићевим штетним утицајем, Бранко Лазаревић је писао одвећ субјективно и тенденциозно, каскајући као послушно ђаче за својим строгим и намргођеним учитељем. Читајући