Просветни гласник

16

Просветна гласник

есеј Бранка Лазаревића о Свет. Стефановићу, читалац стално има утисак као да то уонште и није самостално рађен књижевни есеј, него обичан семинарски реферат, израђен по упутствима и саветима професора књижевности, који жели да од својих ученика начини сервилне трабанте, који ће само понављати и препричавати његове идеје и његова схватања. У своме напису о Стефановићу, Лазаревић је рекао оно што је требало да се каже о нашим парнасовцима, симболистима и декадентима: „Кад човек у себи нема ничега, покушава да има на себи, верујући да се обично око може да завара спољашношћу ... Употребио је сва стилска косметичка средства, парфимерије, стилске коврчаљке. Кафраканост очевидна, натрпана као на лицу какве сеоске каћиперке, јасно насилно изазивање и надражавање једног сасвим обичне конструкције осећајног апарата; нејасност, шнгоризми и све што то прати, употребљено је да се једна чаршиска машта изазове и навије на оно на шта не може". Са искључивошћу својственом још сасвим младим критичарима, Бранко Лазаревић заузима надмени и претенциозни став неприкосновеног књижевног судије и категорички нешра Стефановићу сваки песнички таленат: „Ми му, пре сзега, и покрај три збирке. песама, одричемо да је песник. Он је учио да пева и навикао да пева. У правој и интимној природи он није песник ... Он је сиромашак у право^м унутрашњем животу; видик је његове маште и интелигенције узан: он има оскудан број мотива, а и у колико их има, осећа се да нису његози . .. Мотиви његових песама немају извора у њему ... Осећа се да су накалемљени, и у исто време да се калем није примио. Ко га проучи у почетничким му песмама, у којима још није био полиран, кад његов лирски темпераменат још није био прожман туђим елементима, доћи ће још до једног доказа зише да он није песник, или да је колико и сви ми остали. Ту су општи мотиви које деведесет људи од сто имају а не саопштавају писмено, то су обична запажања обично казана . .." Иако млађи и модернији од Скерлића, Бракко Лазаревић је у одрицању песничког талента Стефановићу отишао знатно даље од Скерлића и отерао у апсурдност. Расправљајући о начину на који је Стефановић измирио две крајности („ковање нових речи и оживљавање мртвих речи за поезију и застарелих ма за какву