Просветни гласник

Лазаревић" је отишао даље од Скерлића и у негирању Стефановићеве версификације. Иако су Скерлић, Лазаревић и остали наши импресионистички критичари са потсмехом гозорили о стиховним „сочињенијама" Лукијана Мушицког, Стефана Стратимирозића, Јована Хаџића-Светића и осталих наших „одаџија" ј. псеудокласичара, ипак зато нису показали ни најмањег разуг.56вања за значајне напоре Лазе Костића и Се6т. Стефановића/да би српску поезију ослободили окова старе школске метрике и верзификације. Заиста звучи као иронија када у критици једног модерног импресионисте, кова Бранка Лазаревића, читамо и овакве напомене о верзификацији у Стефановићевим сонетима: „Стихови су му, који пуни музике морају бити у сонету, какофоцични, час и атонични, без ритмичког дејства. Има у његобом ритму оне музике раздешених- виолика, напукнуте харфе; нечег напрегнутог и натегнутог, што шкрипи и вређа ухо. Стихози су махом празни, чак акробатски..." Врхунац неразумевања духа и смера модерне поезије показао је Бранко Лазаревић у својим више него комичним резоновањима о т. зв. „нелогичностима" у Стефановићевој поезији. Пошто је пронашао неколико „доказа" о тобожњим песниковим „нелогичностима", млади критичар победоносно узвикује: „Али, ако Стефановић није песник, Стефановић би бар могао да буде логичан човек. А Стефановић није ни логичан човек." Није потребно да идемо даље. Показали смо довољно убедљиво са колкко је зле воље и намерног неразумевања дочекао поезију једнога од првих наших модерних лиричара нзјугледнији наш тадашњи часопис Српски књижевни гласник, који је у то време уређивао наш најутицајнији критичар, Јован Скерлић. Треба бити начисто с тим да је кроз Бранка Лазаревића говорио са?д Скерлић. То се може закључити и на основу Скерлићевог суда о Стефановићу, у Историји иове српске књижевности. Ако се упореди Скерлићев суд са Лазаревићевим, јасно излази да се њих двојица у главним линијама слажу, а када се зна да је Лазаревић био један од најближих сарадника и једномишљеника Скерлићевих, постаје несумњиво да је Скерлић сугерирао свој суд Лазаревићу, који га је прихватио и разрадио у оквиру једнога есеја, коме је Скерлић, мол-да, баш због тога дао места у Српском књижевном гласнику.