Просветни гласник
1*
Поезија Светиетава Стефановића
[19
И остали београдски часописи дочекали су Стефановићеву поезију са неразумевањем. Радикалски часопис Дело (1905) доноси један ружан памфлет, који је написао, вероватно, опет неки ученик или једномишљеник Скерлићев. Међутим, док је Бранко Лазаревић имао храбрости да се потпише својим пуним потписом, дотле је овај радикалски штићеник нападао анонимно, заборављајући на Шопенхауерову посланицу анонимним скрибентима свих врста. Приказивач у Делу је исто тако категоричан у изрицању неповољног суда о Стефановићевој поезији као и Лазаревић, само са тојл разликом што је при томе још и драстичан и неукусан: „Он није ирави песник ни по осећању, ни по мислима, ни по његовом нескладном начину изражавања и рогобатном стилу, који нарочито чини да човеку изгледа, кад чита његове стихове, да је осуђен да скаче с бундеве на бундеву..Заиста је чудновато да је уредништво једног озбиљног. часописа допустило да се један недоучен скрибент овако недуховито шегачи са једном озбиљном збирком песама. Лазаревић је бар устежући се и као кроз зубе признао да у збирци има и по која боља песма, која се уздиже изнад осталих, и признао је Стефановићу ако не песнички таленат а оно бар књижевну културу. Међутим, надри-критичар у Делу ништа не признаје, све негира и још говори са омаловажавањем и вређањем о једном песнику, којега уопште није био у стању да разуме, а још мање да оцени, Док је наша званична књижевна критика, углавном под Скерлићевим утицајем, дочекала поезију Свет. Стефановића са отвореним непријатељством, дотле је наша незванична књижевна критика показала потребну објективност и интелигентно разумевање чак и за особености и бизарности у Стефановићевој поезији. Од свих наших тадашњих књижевних критичара најинтелигентније је приказао Стефановићеве песме Марко Цар. Обухвативши све три збирке (Песме, књига I, Мостар 1903; Песме, књига II, Мостар 1904; Песме, књига III, Моетар 1905) у једвом есеју, објављсно:г у две свеске Летописа Матице српске. (1906), Марко Цар је приказао песнички развој и духовно сазревање Свет. Стефановића, пратеви га из једне фазе у другу фазу. Говорећи о првој збирци, Марко Цар констатује да она садрнш, поред извсснога броја још почетничких песама, и известан број и у целини успелих, тако да му се мора признати „да су његове пеоме, својом