Просветни гласник

мисаоном садржином, нагласиле одмах једну јаку индивидуалност, која ће у колу млађих наших песника заузети одвојено место." О другој збирци Марко Цар вели: „Песник се овде прибрао .и успео да боље уочи себе самога и свет око себе. Његов је поетски језик постао кудикамо једноставнији и у исто доба снажнији; слике и поређења нису више, по превасхОдству, плод литерарних успомена, већ непосредна песникова уочавања; стих се уопште говорећи, ослободио ' раније спутаности, а строфе постале агилније." У своме есеју Марко Цар је дао успеле анализе најлепших Стефановићевих песама из прве, друге и треће збирке, задржавши се нарочито ка песмама: Пролеће, Срећа усамљености, Једна жеља, Сазнање смрти, Музичке визије, Акорди бесмртности, Моменти душе. Говорећи о високој духовности ових последњих песама, Марко Цар је тачно уочио једну чињеницу која осталим Стефановићевим критичарима није падала у очи: „Својој чежњи за лепотом психичком, коју треба сматрати као нови звук у српској лирици, дао је Стефановић нарочито израза у својим Акордима бесмртности и Моментима душе, циклусу сонета, у којима се разним путем додирује језиви проблем о смислу живота и о удесима човечанства. Ови су сонети, уопште, сјајни протест против шупље вербалности, којом се у потоње време у српској поезији хтело да прикрије одсуство мисли и дубљих осећаја. Овде имамо посла са поезијом, која би се могла назвати психографском, тако је прожета мишљу и осећајима и то у разноврсним правцима." Поред осталих несвакидашњих особина Стефановићеве поезије, Марко Цар је иарочито лепо запазио пантеистичко осећање природе и унутрашњу везу између човечје душе и пејсажа у његовим дескриптивним песмама: „У новијој српској лирици нису ретки елегијски описи живота природе, и сваком су још у памети красни живописи Војислава Илића и Милете Јакшића, да остале савремене песнике не помињемо. Али нико, може бити, није знао да разна лица природе тако вешто заоквири и прикаже у огледалу човечје душе као Светислав Стефановић." Од његових дескриптивних песама Марко Цар сматра као најуспелију песму Пред крај лета — „један буколички моменат пун свежине и истинске поезије".