Просветни гласник

Поезија Светислава Стефаневића

23

збирку ( Песме, Мостар 1903) уврстио и известан број својих почетничких стихова, писаних још за време док је био ученик римназије у Новом Саду, под утидајем Војислава Ј. Илића и Лазе Костића, има већ у овој збирци знатан број сасвим оригиналних песама, особенога израза и личнога осећајнога тона, у којима се запажа да више нису плод лектире него сопствене песничке инспирације. Као што је тачно запазио један Стефановићев критичар: „У овој првој збирци имаде неколико песама, које су спонтано потекле из душе прама оној Гетаовој: „Ја пева,м ко што птица пева.. Прва збирка Стефановићевих Песама донела је један циклус сонета, На језеру, који се тадашњим нашим књижевним критичарима нарочито допао. „Ту је, у том сонетском венцу — вели један од њих — пластично изведена паралела између живота језера и човекова живота. Најлгпши и најуспелији је у том циклусу, и својом пре-цизношћу и својом пластиком, последњи сонет, Смрт." Овај сонет, сав у контрастима, израженим сликовито и драматично, без лажнога патоса и театралности, гласи у целини: Узмутиле се водене дубине, У дивљем бесу пропињу се вали, Ко да би хтело језеро да свали, Да искомада небеске висине. И раздире их на образу своме И сунце пршти у безброј искрица. Ал све се стиша, с језерова лица, Нестало страсти, беси га не ломе. Само је сад још чистије му чело И небо ведро милије се смеши, Где мало час се С ужаса костреши. И сунце још се сјајније узнело, Док после борбе, ко победна сила, Дух самрти развија блага крила, У српској лирици се пре Стефановића овако није певало. Ако не узмемо у обзир Поповића Шапчанина, Јована Грчића-Миленка и остале наше дескриптивне песнике из старије генерације, него се задржимо на Војиславу Ј, Илићу и Јовану Дучићу, који