Просветни гласник

24

Просветнџ глаеник

су дали дескриптивне песме савршено углађене са артистичког гледишта, те их упоредимо са Стефановићевим циклусом На језеру, до каквшс закључака ћемо доћи? Илић и Дучић нас остављају хладним и равнодушним, јер ретко кад у њиховим дескриптивним песмама затрепери јаче осећање, ретко кад заблиста дубља мисао; они дају складно заобљене описе природе, њен спољашњи изглед и оквир. Стефановић можда није тако префињен артиста и не глача своје стихозане описе природе тако брижљиво као Илић и Дучић, али он нам даје унутрашњу садржину природе, открива кам њене скривене лепоте и тајне. У беспрекорно мајсторски сачињеним сонетима Илића и Дучића има више спољашњега сјаја, али у Стефановићевим сонетима наилазимо на духовна :доживљавања природе и песничке визије вечитих унутрашњих збивања природе у њеним праисконским дубинама. У својим поетским визијама језера Стефановић је местимице достигао висину песничког успона великог француског лиричара Ламартина, који је присно осетио, интимно проникнуо и пе.снички дочарао унутрашњи жквот језера као мало који песник у модерној европској поезији. У овоме циклусу има још неколико ванредно значајних сонета, који заслужују посебан осврт. Ми ћемо се задржати самона сонету Подне, који такође наводимо у целини: Мирише зрела, угасита трава, Густа и бујна као твоје власи, Што као вила по њој прострла си Да на њима ми отпочине главз. Ко с дивљих ружа, врели' и црвеви' . Из образа ти бије топла пара, ._ Док са језера трепти дневна јара И дрхти ваздух, пун чежљивих сени. # То земља дише загушено, тајно, Ко срећни, ми, у притајеној страсти. А у језеру, у ватреној сласти, Сунце се купа и топи се сјајно.

Па вода пламти, гори у том сјају, Ко око твоје у мом загрљају.