Просветни гласник
Поезија Светислава Стефановића
25
Овде је један интензиван еротички доживљај тесно спојен са једном исто тако снажном манифестацијом живота у природи. Ту вољена жена и присно доживљено језеро постају једно, сливају се и прожимају се међу собом, стапају се у једикствену психофизичку целину. Песниково. пантеистичко осећање налази ту свој пластичан поетски Израз. . . Широку скалу разноврсних и сложених осећања, наговештених у првој збирци Песзма, Стефановић је дао у новим тоновима, у снажнијем поетском изразу, са још више оригиналности и дубине, у својој другој збирци (Песме, Мостар 1904). У сјајном циклусу Триумф Венере дао је песник богат низ ретко успелих љубавних песама, које спадају међу најдубље и најоригиналније љубавне песме, написане.на српском језику. Ове је песме Стефановић испевао као млад човек, у напону своје мушке снаге, и зато је психолошки сасвим разумљиво да ове песме спадају у еротичку лирику. Овим својим песмама Стефановић је превазишао све што је дотле у српској лирици написано и дао је неколико песама које долазе међу највише вредности читаве српске поезије. Стефановићеви претходници — изузев можда једино Лазу Костића — опевали су љубав на један изразито романтичарски начин, са много сладуњаве сентименталности, театралног пренемагања и вербалистичке реторике. Ј. Јовановић-Змај велики је као родољубиви, сатирички и дечји песник, али као лиричар је знатно слабији, прилично блед и неизразит. Ђура Јакшић је далеко јачи и снажнији песнички таленат и његова је родољубива и рефлексивна поезија задржала своју вредност и за данашње српске нараштаје, али његове љубавне песме не отскачу нимало иза Јовановићевих и већ су одавно заборављене. Од осталих наших романтичара једино је Лаза Костић, пре Стефановића, Ј ^спео да пружи високу и непролазну лирику у пречишћеном и одуховљеном поетском тону и у мајсторски искованом језику, прикладном да изрази и најсуптидкија осећања људског срца. Стефановићеви савременици, већином ученици француских парнасоваца, симболиста и декадената, давали су у својој лирици мање или више успеле стилске обрте, духовите парадоксе, смеле метафоре, шжаткад и патолошка душевна стања у ексцентричном облику и бизарном језику, али све је то било туђе и вештачки