Просветни гласник

накалемљено на младо и тек озеленело дрво нашег поетског цветања. Иасупрот том артифицијалном каскању за екстравагантним француским модернистичким песницима, Стефановић пева осећања свога срца и своје душе, са свежином и бујношћу својственом нашој младој нацији. Има нечега здравог, снажног и крепког у његовом песничком темпераменту и нечег свежег, бујног и младалачког у његовом поетском изразу. Примера ради, навешћемо овде једну од најуспелијих љубавних песама из првог периода Стефановићевог певања, интензивно проживљену еротичку песму У име Вечнога: > Дођи драга, дођи! Доста сам те чеко, Доста сам те жељко, пусто и без наде, И доста сам пута с очајањем реко, Да не могу више стишат' крви младе! Сад и нећу више! Време је већ дошло, 'Ја осећам да сам пост'о човек зрео. Дечаштво је моје невино већ прошло, Сад ме мушкост гони, као зган, врео. Плодности сам жељан и хоћу да стварам, Да и тело моје свог остави трага! Нећу да те ласком златних речи чарам, У име вечнога тражим: дођи, драга! Како бујно и младалачки звоне ови Стефановићеви стихови и како високо отскачу изнад млаких, бескрвних и артифицијелних љубавних исповести наших модерниста! Стефановић опева правИ, стваралачки живот, бујна осећања младости, праисконске чежње и страсти човека према жени, док наши дегенерисани модернисти неприродно и вештачки певају о својим поетским Халуцинацијама и фантазмагоријама у безживотним и апстрактним визија-ма, те нам због тога код њих све, иако врло брижљиво стилизовано, звони тако празно и до очајања безживотно. , У другом делу исте пеоме, Стефановић коккретизира своја љубавна осећања и даје своју филозофију и метафизику љубави, али на један високо песнички начин: Дођи, о дођи! У преслаткој ноћи, Сакривен тамом од твога погледа, Говорићу ти о вечитој моћи Живота и о срећи земних чеда,