Просветни гласник

Јоезија Светислава Стефановића

27

Што могу смрт да плодношћу победе. Геворићу тв, како вШа сласти Већих од сласти стварања — све беде Не могу да је смање. Па ћу касти, Како је дух божанствен у тој снази И да му тело тех достојко служи, Плодно и само, јер његови трази Духу су врело. За ткг,1, како кру-жи Кроз јзасиону целу исто биће, И како све се у њ Стапа и слива, И еви лозвамо његОво откриће У часу кад од двога једно бива. И речма пуним тајног, нејаснога И несвеснога, свест ћу ти занети, Па тв, сакриЕен од погледа твога, У име Вечног ггђвиност узети! Као што је у цкклусу На језеру оживотворио и дочарао нртву Боду 1-1 жи-ђот у тајанствеаим дубакам-а јеаера, тако је ббде синтетизирао душевиу и фигичку љубав и начикио једну од најскладиијих поетских симфонија: симфоиију љубави душе и љубави тела. Ако пратимо развој песничког стеарања Свет. Стефаковића из збирке у збирку, из једног периода његовог певања у другн период, опазићемо да је песник стално продубљивао и оплемењивао своја осећања, облагородио своје рефлексије и контемплације, пречишћавао и истанчавао свој поетскИ израз, свој језик и стих. Талентовани песник у младости изграђивао се у својим зрелијим годинама све више у великог уметника. Била би потребна читава иецрпна студија, у којој би се проучио и приказао целокупан развој Стефановићевог песничког стваралаштва у свкма фазама. У овој расправи, услед недостатка простора, немогућно је скицирати све фазе кроз које је пролазило његово песничко сазреоање од најраније мдадости до данас. Ми ћемо овде констатовати само достизање његовог највишег лирског гледања и духовног уобличавања живота и смрти. Као сви велики песници свих народа, као код нас П. Петровић-Његош и Лаза Костић, наши песнички великани који су