Просветни гласник

достигли највиши израз поетског стваралаштва, тако и Стефановић у својим зрелим годинама све више улази у мисаону, рефлексивну поезију, са високим филозофским, религиозним и метафизичким темама. У својој последњој збнрци песама Границе (Београд, 1928) Стефановић је дао знатан број рефлексивних песама од трајне вредности, о којима наша савремена књижевна критика још није изрекла дефинитиван суд, али којима треба указати пажњу. Не улазећи у посебне анализе и детаљније коментаре, ми ћемо само наговестити да се песник духовно формирао под утицајима великих мислилаца старога и новога доба, од Платона и Буде па све до Ничеа и Шопенхауера, али да у своји!« основним погледима ипак никада није подлегао ни песимизму, ни нихилизму, него да се изградио као рефлексивни песник трансцендентног оптимизма. У својој продубљеној мисаоној песми Границе, која не заостаје ни за дубоким филозофским песмама самога П. Петровића-Његоша, Стефановић даје израза вечитом незадовољству вишег човека („онога који дубоко осећа и који мисли" — према речима Божидара Кнежевића) због спутаности и везаности човека са прашином коју гази: О носталгије, о бола! < бити вечито човек, не моћи изићи из човекова бића, не моћи живети животом других бића, животом већих бића, звезда, сунаца и небеса, животом виших бића, анђела, ђавола и богова; Зкивогом ширих бића, свих који су били, и свих који ће бити! Но бити за земљу везан, но бити за прашину везан, но бити треном живота везан и само се кроз смрт опростити веза, само се у гробу опростити веза, само у гробу ишчилети из себе, и само тад моћи ко прах, у зраку бескрајног сунца, светдећи сав ишчилети, у бескрвјном свемиру!