Просветни гласник

Поезија Светислава Стефановића

29

Због ове песме, и неких других, сличне врсте, Стефановић је од наших „социјалних" критичара неправедно оптуживан да је непријатељски расположен према малом, ситном човеку и напаћеном људском роду, да има менталитет аристократе, који жели да се повуче у свој замак од слонове кости и да нема ничега заједничког са осталим светом. Оваква тврђења су не само демагошка него и неистинита. Ништа није лакше него побити ове и сличне произвољне приговоре наших незрелих надри-критичара и жутокљуних теоретичара историског материјализма. Довољно је навести само неколико цитата из социјалне лирике самога Стефановића, да би се видело у којој мери је било неправично пребацивати му да није осећао са болом оних који пате. У дубоко човечанској песми Пред духом живота, песник пева: Имаш ли снаге, да у јаду своме И јад понесеш свију паћеника, И да разумеш тајну васионе, Где љубав пева из гујина сика? Зарони смело у поноре суза, Спусти се тамо где безнађе влада, Загорчи вољно чемер жића свога О, сазнај меру чаши туђих јада! У песми Храбри часови, Стефаковић улива веру онима који су клонули и наду онима који од живота више ништа не очгкују: Не дај се, душо, уљуљкати млака Мирисом жуди, ни музиком снова! Ослухни тресак бунтовних громова И мухе слабих, и нем бол јунака! И као земља под сенком облака, Што тешким градом смрт и пустош прете, У чистој сласти силе, не да свете Ти буди трпњом поносна и јака! Као код многих великих песника, тако је и код Стефановића осећање према жени пролазило кроз разне фазе. 0д првих младалачких чежњи и романтичних уздаха, објављених почетком деветнаестих година у Стражилову па преко снажних еротичких