Просветни гласник

визија жене у циклусу Триумф Венере, Стефановић" је у својим зрелим годинама доспео до мистичног и спиритуалистичког доживљавања љубави, ослобођеног свега физичког и телесног. Као што је Лаза Костић, у својој најлепшој љубавиој песми Санта Марија де ла Салуте, дао трагедију свога срца и песнички евоцирао шоја емоционална лутања, падања и дизања ка највишем идеалу жене и љубави, тако је Стефановић у песми Мистичне исповести изразт!о своје уздизање над авоземаљским страстима, прегорео је у себи и последње дрхтаје чулности и дао лик чисте духовности Гетеовског идеала вечите женствености: Моја је драга ја не знам која од звезда још нерођена, не знам, ил угашена; деда су наша ко пуна тичића гнезда: богови, снови, небуле, морска пена моја је драга ја не знам која од звезда. Није то жена земље и загрљаја зашто би моје руке бескрајне биле? За моје глади нема залогаја, ни за жеђ моју чаробног напитка виле. Не, није то жена земље и загрљаја! Моја је драга сва ко од астралног тела, и косе су њене као месечине, и сва је као васкрсли богови бела, и мека као звездане паучине моја је драпа сва ко од астралног тела. У своме стремљењу ка свемиру, висинама и ширинама васионе, песник осећа да га распињу вечите чежње свих мисаоних духова ка обухватању читавог космоса: Сеи светови су мало мојој души, мало је за мене свечовечанство дело, и бескра ј сами срце моје гуши ... Песник хоће да обухвати у свој духовни загрљај сва пространства неба и све даљине бескраја: одвећ" далеко моја рука сеже, и огромно је одвећ моје крило, и све далеко изнад звезда веже ...