Просветни гласник

Поезкја Светислава Стефановића

31

И, на крају својих песиичких лутања по свемиру, песник осећа, као познати наш филозоф Божидар Кнежевић, као Петар Петровић-Његош и Лаза Костић, да његова велика песничка душа не припада искључизо овом свету него неком другом, бољем и племенитијем: И све то није овде од овог света, далеке су, далеке чежње моје, ко утопљена душа ми тамо одлета, и мртви боЖи ко васкрсли богоћи стоје. Не, све то није овде од овог света! Овако се није писало у српској поезији ни пре, ни после Стефановића, Било је можда углађенијих стихова, али није било дубљих и снажнијих песама. Идући путевима највећих српских духова, П. Петровића-Његоша, Костића и Кнежевића, Стефановић је достигао до данас, можда, највиши успон до којега је достигла српска поезија у своме историском развитку кроз читав један век. III У својој расправи о обнови српоке родољубиве поезије, Скерлић је поздравио појаву првих модерних родољубивих песама V српској лирици, песама Алексе Шантића, Милана Ракића и Вељка Петровића. Међутим, првн модерни српски лиричар, који је почео писати родољубиве песме у новом духу, без патетиКе и театралности наших романтичара, био је Свет. Стефандвић. У своме снажном и значајном циклусу Враћање земљи, Стефановић је дао прве родољубиве песме модерне српске лирике и унео нове тонове, нова осећаЊа, нове мисли и нове изразе у српску поезију. У. крепко надахнутој песми Веза тела, Стефаиовић се, као блудни син, из далеке туђине, враћа родној груди и пева хијмву сељачком плугу: Ори, плуже, ори! Дубоко запарај У ту масну земљу богатих пл&дова! И преврни прахом мојих прадедова Ори, плуже, ори, дубоко запарај!