Просветни гласник

32

Просаетни гласник

У песми Носталгија, Стефановић са закосом кличе својим родним пољима: Ништа до небеса да видик суисава, Нити чежњи ишта пут на више крати, Где најмања тварка с бескрајем се спаја. Пусто моја, пусто! Сестро мора плава! Док сад твоје равни врело сунце злати, Мре ми душа за те чежњом завичаја. У песми Тлас земље има нечега исконског, атавистичког у тону и осећању: У глухо доба кад глас неба трне И живот звезДа гробним мраком тавни, Осећам ко да преко даљних равни Нечујнв струји душа земље црне. Уздах исконских жеља земних груди! Као стари, класични Антеј, песник добија кове снаге при сваком додиру земље и он у карактеристичној и садржајној песми Земљо матП, изражава своју љубав према земљи: ВоЛим твоја брда, Брига твојих гора, И твоје долине, У којима кад плине Сунце, оне се чине Ко осмејци радости твоје. ПевајуНи земљи, у истој песми, Стефановић дочарава слику пролећа на плодним равнидама свога завичаја: Волим пролећа твоја, Твоје минуте младости, Када ти буја крв и свака ћелија Плоди се од сунчева зрака, И ја се осећам у теби сав У тихим слутњама живота и сновг Нерођених још светова.