Просветни гласник

34'

Просветни гласник

У оригинално постављеној рефлексивној песми Обновљење, Стефановић даје своју метафизичку концепцију живота и смрти, само на један живљи, песнички начин, без метафизичких апстракција, тако честих код мисаоних пгсника: И осећам: ово што ми душа сања, Из гроба се неког испотајно диже, Где још горе чежњом неке свете кости. Дишем мирис мртвих у часу цветања, Док с духом незнано блиским мени стиже С пупољака сочних музика младости. Са присним и непосредним осећањем природе и њених тајни, са пантеистичким обухватањем читавога свемира, песник има срца и за малени свет зрикаваца, као што сведочи нежна песма Пред крај лета, са сликоеитим оживљавањем обичеих сцена из бербе винограда: У вечери млаке, пуне месечине, Кад забруји песма силних зрикаваца Невиђених, скритих под велом маглине, Ја волим ту песму безбројнкх срдаца. Њен смисо ми бива јасан чисто оку: И док, стојећ усред зрелог винограда, Из напуклог грожђа струји мирис вина, Разумем ту песму нежељну висина, Суву као земља та по којој пада, И ко живот здразу, ниску и широку. Ове цитиране, и још многе друге, песме из разних Стефановићевих збирки, речит су доказ песниковог интуитивног осећања првсне повезаности душе и тела, човека и жене, родне земље и завичајног неба, живота и смрти, дечјих колевки и праотачких гробова. Као код немачког песника Шилера, у његовој поеми Звоно, тако се и у Стефановићевој поезији све слива у једно: у једну психолошку целину, у једно душевно биће, у један поглед на живот и свет. Трансцендентални оптимизам Стефановићеве поезије ипак нема космополитски карактер. У крајњој линији све се слива у родну земљу, у завичај, у отаџбину. И последња песни-