Просветни гласник

Поезија Светиелава СтефановиНа

33

Теши се, народе мој! У патњи и страдању свом преш'о си тежи пут Од Калварије божјег сина! Теши се, душо моја, јер већи твој је бол за тисуће година туге и страдања Голготског мученика! Песникову душу раздире горко сазнање о огромном броју наших драгоцених жртава, али ипак Верује да ће после Голготе доћи Васкрс и нашој напаћеној нацији: И не може проћи мука и страдање све то спе узалуд! Не може бити да сто пут за друге мресмо, узалуд распети бесмо! Муке су наше векова искупљење, страдање наше пут је к спасу, смрт је наша вече Васкрсеш-а .. Данас, у најтежим и најоудбоноснијим данима које пре. живљује српски народ откако постоји, наш песник гледа истИНИ у очи и достојно испуњава високу мисију песника у служби свога народа и његових правилно схваћених интереса и задатака. Као што је почетком овога века, својим знаменитим циклусом Враћање ЗеМЉИ, дао знак за обиову српске родољубиве поезије, тако је сада, прибравши се после прве утучености после катастрофе која је задесила наш народ и нашу државу, по други пут, само у далеко неповољнијим приликама, пристуш® обнови наше родољубиве поезије. Увидевши јасно у чему се у садашњем моменту налази наш спас и могућност даљега опстанка као нације, Стефановић је у своме значајном сонету Раде Неимар песнички изразио смисао времена у којем живимо, лепоту,' вредност и значај рада и стварања: Доста већ снаге што само хајдуке И делије стбара, Сит сам већ и тог Марка што друмобе царске оре, И тих мегданџија љутих што живе тек Да се боре, Превише крв нам стазе земље и неба шара.