Просветни гласник

Света ми дође сад рука Раде Неимара, Што куле и мостове зида и божје гради дворе, Виле и тајни дуси чудесно са њим зборе, Он тајним силама диже што и сам Демон обара. Сва су већ царства и славе прошлости нема и сива, О голкој борби и крви и саме песме већ ћуте Само Радове градње стоје ко нетакнуте. Смерни неимар царски он Вечног неимар бива, На небу самом су његове куле подигнуте Тог побратима вила цар анђела целива. Ова смела химна наше нове националне револуције биће данас-сутра у историји српске књижевности обележена као програмска песма једнога новога доба, нове епохе националне обнове и духовног препорода српског народа, а песник овога историски знаменитог сонета биће означен као пророк који је у најтежим временима, када се радило о бити или не бити, осветљавао путеве новим српским нараштајима. И у осталим својим песмама, написаним у току последње године, Стефановић буди успаване енергије и замрле савести оних, који још нису свесни озбиљности времена које преживљујемо, и позива нас на подизање свега што се тако изненадно, можда кривицом нас свију, за неколико дана срушило, а вредност чега смо сви осетили тек када је било већ и одвише касно. И у својој најновијој песми, написаној пре кратког времена, Стефановић, у ставу пророка, апостола и тешитеља свога народа, довикује данашњим покољењима: У вихру и бури несломљен бор, Роде, истрај и стој! Зове те векова моћнкх хор: Ти буди прав и свој! Стреси, одбаци нанос туђ, Истока мутни зрак И трулог Запада мемлу и буђ, На своме буди јак! Новога дова веснике чуј, Будућих зора зов, На култу рада и жртве куј, Човека нови ков!