Просветни гласник

Мајка у нашој народној аоезаајв

т

родној поезији пуно је помена како се мајке без роптања и ДО изнемоглости муче да свој пород очувају, лепо однегују и васпитају, па да кћери добро удоме а синове још бол>е окуће. Једна је брижна што јој је син без деце, па се боји да му се „срце не угаси". Друга опет, којој је диван пород Бог од срца дао, девет кћери све лепшу од лепше, тешко али стојички сноси своју злехуду срећу. То је ташта Милић-барјактара. Кад су браћа, њенм синови, иззодили сеју да је даду своме милом зегу, она је засијала таквом лепотом да „сви свати ником поникоше — ја од чуда лијепе ђевојке". Тад је Милић ташту запитао: „Ој пунице, ђевојачка мајко, или си је од злата салила, или си је од сребра сковала, или си је од сунца отела, или ти је Бог од срца дао?" Ал кроз сузе мајка проговара: „Мио зете, Милић-барјактаре, девет сам их таквијех имала; осам их је удомила мајка, ниједне их није походила, јер су јадне рода урокљива, на путу их устријелн стр'јела". Зар ова скромка, богобојажљива и велика српска мајка не надмашује својим болом и злосрећном судбином легендарну и пркосну Ниобу? — Мајке се увек боје да њихоза деца, особито одрасла, из наглости, непромишљености, оснете или из ма кога другог разлога не учине какво зло, па су их увек опомињале и од тога одвраћале. Јевросима моли сина Марка, кад је пошао у Охрид по рибу за славу, да не носи „ништа од оружја": „Тн се јеси крви научио, учинићеш крвцу о празнику". Тад се Марко нађе у невољи: „Мучно му је ићи без оружја, а још горе не послушат мајке". Напослетку је одлука пала: „Не шће узет ништа од оружја". Славни син је послушао своју мудру и велику мајку. Истинска мајка прожета дубоким осећањима истине и правде, преноси та ссећања као своја животна осведочења и више захтеве и на свој пород. Познат је дух правдољубља Јевросиме мајке. Иако је Марко тежио за правдом, она га ипак молн и преклиње, кад је пошао на Косово да каже на коме је царство, да се не огреши о правду: ..Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога! Нгмој, сине, огрешити душе: боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу". Толико истрајности и самопрегора у вечитој жилазој борби за неопходни жкзотни принцип божанске правде! Има лн веће н боље учитељице од ове? Где би само наш крај био к ~д би смо се у нашем цриватном а ^ашом животу држади тгчт тог светог га-