Просветни гласник

1Џ2

Просветнн гласник

хтева ове неумрле српске матере! А шта да кажемо за бесмртну мајку ^уговића? Колико брига и напора, колико вештине и мудрости, колико љубави и пожртвовања док је подигла девет својих дичних витезова! И кад дође отсудни час, када је имала да се реши судбина целог народа, ова свесна и велика мајка их опрема и шаље са овом поруком: „Пођ'те збогом, моја дјецо драга, до Лазара и старог Богдана, пођ'те збогом у рат на Косово, изгините — само задобијте!" То је мирно и узвишено принашање на жртвеник највећих личних вредности за добро и спас народне целине и виших народних идеала. То је диктат свести и части, али матеркно срце, упркос све храбрости, није могло да издржи највећи напон болних осећања за изгубљеним синовима него је препукло. Ево узор и херој-мајке. Мајчина туга и жалост аа децом Има ли дубље и трајније жалости од материне? Чије околије чистије и искреније сузе од ока материна? — Нико тако живо не саосећа нити тако потресно жали као мајка! Ђуро Даничић Јолује 7 годива, па „нит" умире нити бољи бива, кроз кожу му кости виријаху". Досади&о и жени и сестри Ђуриној да га преврћу и негују, „ал пристуни остарела мајка" . . . „Рони сузе јутром и вечером, а не може сину да поможе". Она зове и проклиње ћерку и снаху: „Где сте, јадне, у јаду кукале! Или Ђура мога преврћите, ил га жива у земљу турите; ваше срце окаменило се!" Тешко је мајци да гледа како јој син пати, а још теже што не може да му помогне. Зато грозно куне и своје најближе кад не саосећају, кад немају срца: „Кад нећете Ђура, кога ћете?" —гКад је Јанковић Стојан после деветогодишњег ропства побегао, он је враћајући се кући, ударио прво на свој виноград, где је нашао своју стару мајку како ,,косу реже па виноград веже, а сузама лозицу залива и спомиње свог Стојана сина" . . . Задрхтало срне Стојаново, па поздравља своју мајку нежно: „Божја помоћ, сиротицо стара! Зар ти немаш никога млађега, па да теби виноград уради, већ посрћеш стара и невољна?" А она му боље одговара: „Жив ми и здрав, делијо незнана! Немам, рано, никога млађега, до Стојана, јединога сина, њега једног заробише Турци. Мо|а снаха, адамско колено, чекала га за девет година и десету