Просветни гласник

Белешке

223

Поред тема које обрађују идеологију Обнове доказујући трошност и преживелост досадашњих схватања и пракса у разним областима нашег духовног живота и указујући на нове идеје и нове путеве којим нам ваља ићи, часопис припрема и терен за спровођење ових идеја у живот, држећи се принципа „познавати то је волети". Зато он негује и шири познавање наше српске историје, географије, књижевности, свих грана наше уметности, живота и обичаја нашег народа. Сем тога, он доноси педагошкодидактичке чланке, чланке о физичком васпитању омладине, предлоге за реформу ижола, наставног програма, чланке о раду наших просветних установа и у границама могућности одржава културне односе са иностранством приказујући стране књиге и часописе, итд.

НАЧИН ВАСПИТАЊА И САМОВАСПИТАЊА Прв« и непосредни фактори за васпитање детета јесу, као што је познато, породица и школа. Потом долази друштво за које се дете спрема и у коме ће оно, као одрастао и зрео члан заједнице, обављати своју личну и јавну делатност. Овоме треба додати још и утицај религиског васпиташа, ма да је оно већином препушгено школској настави као обичан предмет уоквирен у разне школске уџбенике веронауке. Васпитање деце у низу дугих векова прошло је кроз разне мене и вршено свагда у духу онога циља који се, у животу друштва и народа тога доба, имао постигнути. Тако, на пр. васпитање код старих Јелина, предака давашњих Грка, имало је за свој главни, управо искључиви циљ да се помоћу њега остваре државни интереси. Другим речима, Јелини су се старали да овим путем од детета створе слепо покорног поданика, који ће више личити на механичког слугу државе и браниоца њеног града, него на сина породице и човека грађанина у правом смислу ове речи. Васпитање код старих Римљана, чији су потомци данашњи Италијани, ишло је истим путем као и код Јелина. Римљани су били претежно рачунски народ. То је био народ готов и способан за сваку жртву помоћу које се могла постићи величина и добро државе као такве. Римљане, стога, никад нису заносиле апстрактне идеје, нити су се губили у философским и метафизичким сањаријама. За предузимање ма каквог јавног посла њихово главно правило било је изражено у двема латинским речима „сш т", тј. за коју се сврху дотични посао има предузети. Све се, дакле, стављало под строгу контролу овога прааила и оцењивало искључиво с гледишта користи или штете која отуда може произаћи. Услед тога код Римљана је и створена пословица: „5* поп е$* и1:11е чиосЈ Јаатиз, 51и11а ез! е1опа", што значи: „Глупа је слава ако није корисно оно што чинимо." Доба хришћанства — доба средњег века — ишло је за тим да човека васт..и с:.-ј:кн нг за зрк : : :кл нсго за небески живот. Радило се стога према изреци Св. писма која запозеда: „Будите савршеин као ваш отап