Просветни гласник

242

Просветаи гласник

Поред рада Змај учи децу реду, сматрајући га „душом свих ствари". И као што није штедео „материну мазу" тако није штедео ни леност (Неспремна Ана, Лени Гаша), и неуредност: (Шта се десило Андрији Небригићу). У Искушењу слика како није лако одолети нагону за игром, али добар ђак помири рад са њоме, док слабије воље пушта да га жеља и машта одвуку од дужности (Брацин рачун). У неколико песама Змај је истакао деци потребу штедње и правилне поделе времена, али је песнички најбоље обрадио у Сто година, са зачетком за Светле Гробове: време Немилице точком гази Што је ниским духом бедно, Али венце баца на све Што ј' спомена дичног вредно. Змају је међутим најважније морално васпитање деце. Свестан је да су нам карактери потребни као и знаоци. Скроман, сузбија амбициозност код деце и навикава их да се треба уздићи изнад мишљења масе (У споменицу једном младом Србину), и да не ваља робовати новцу. Тумачи им како срећу често прескочимо из тежње за већом. Немање среће често значи немање памети. Велкка срећа омекша човека; на муци се познају јунаци. Срећа бежи од непоштења, неправде и немарности према своме народу. Права срећа се може постићи само ако смо срећни што је други срећан — са резигнацијом личног искуства закључује Змај. Змај учи децу избегавању пркоеа, подмуклости, зависти, клетве и сурових речи, неодређеног страха и сујеверја. „Кога плаши помрчина, или празан мрак, тај никада неће бити Србин ни јунак." Без разметања треба чезнути темељности. Половно знање пуца и разметљивцу провири голотиња духа. Благим хумором Змај је успевао да се деца застиде својих мана и да пожеле да их се отресу. Ванредко је Змајево познавање деце. Ко би као он умео насликати моћ дечје фактазије да свему удахну живот: да од шешира замисле чизму, од столице хата, да на везаном чамцу путују преко мора; да играју лекаре, пиљаре, комедијаше, Ко би знао приказати Пет витлова што су омлатили туђ орах, па мирно сели, „ни лук јели, ни дук мирисалк".