Просветни гласник

Сукоб два света у једној српској драми 257

Астор: . . . Велике су државе кеправедне прем ввојим иоједквцима. Направили су од грађанпна шаблону. Човечанство највише пати од то-га што живи у великим империјалистичким државама, где мањина на власти искоришћује већину, њеие животне сокгове. Госпођа Астор: Ох, то о соковима! Охо, то о соковима. (на телефону) Хало! Хало! Докторе, дођите! Астор: Велике државе почнвају на власничким и освајачким циљевима. У шима је немогућна правична расподела добара и рационализација, Оне помажу само продукцију, али не и расподелу добара. Намеће се питање: на који начин замишља Астор да треба организовати срећу на земљи? О томе проблему дискутује Астор са својим најближим сарадницима: Јангом, душевним лекаром; Кингом, инжењером; Видором, социологом; Лоулом, економистом; Шриканакдом, ведантистом. Сваки од њих има своју концепцију, адеквантну његовој струци и његовој животној филозофији, а Астор би желео да из свега тога извуче синтезу, да се из тога искристализира једно заједничко гледање на живот и свет. То му тешко полази за руком, јер је Шрикананда изразити претставник идеалистичке и спиритуалистичке индуске филозофије и мистичне религије, а остали типични Американци, реални и практични, егзактни и рациокални. Из озога разговора јасно се наслућују њихове карактеристике: Видор: Кад не буде социјалне неједнакости, неће бити ни толико страсти. Кад не буде разлике између рада и рада, неће бити ни запостављања, па ни страсти стицања, која је најстоашнија. Јанг: И кад се тачно буде знало колико ко може и сме да ради. Лоул: И кад је минимум егзистенције осигуран већ самим тим што ће само наш часопис о лабораториским испитивањима човекове унутрашњице донети пуно економско обезбеђење. Аутархија је потпуно могућна, новац непотребан . . . Астор: Да, ја сам пресрећан и дубоко сам захвалан Богу који ме је нада.хнуо том идејом. Што сам се окренуо од службе челику и памуку и подредио се служби духу и напретку. Ми смо здружили технику, науку и религију у служби тог циља. Све што човек може, предузећемо. Дакле, на посао!

Сви се разилазе, остају само Астор и Шрикананда, коме Астор поверава своју унуку Стелу да је он васпитава. Стела је јединица АстороЕа погинулог сина, најзећа радост и најзиша