Просветни гласник

256

Просветни гласник л.

Кук: Заиста. Џои: Данас кад се зна да „нема прогреса без ратова, а ратова без нндустрије и технике ... У овоме разговору писац је духовито изобличио империјалистички и егоцентрични менталитет млађе генерације данашње америчке плутократије, док је сам Астор претставник старије генерације која ипак није сасвим лишена извесних позитивних човечанских идеала. Можда је Астор само зато постао хуманији и социјалнији што му је син погинуо у првом светском рату, па је то у толикој мери деловало на његов унутрашњи живот да је постао пацифиста и реформатор; због тога, Астор долази у оштар сукоб са својом женом која грамзи само за новцем; између мужа и жене долази до бурних сцена и крупних речи: Астор: Гомилао сам капитал. Улагао сам у трустове, радио сам за сина, а он је погинуо у рату где је мој челик побеђивао. Можда од сопственог челика . . . Мој син . . . мој син . . . Ја нећу више то, Нека други раде што хоће. Ја нећу да моја унучад гине у рату. То је најстрашније . . . Госпођа Астор: Погледајте га! Погледајте његов израз очију, слушајте како он говори, ја се позивам на вас као на сведоке . . . Ја тражим конзидиум! Астор: Доста је капитал служио за материјални напредак. Отсада ће се ставити у службу душе човечанства. Госпођа Астор: Слушајте! Слушајте! Астор: Наука је толико напредовала да данас држимо у руцн све услове за појединачну срећу човека. Госпођа Астор: То су они проклети Индуси улили у твоју »есрећну главу. Јесам ли ти казала да се не дружиш с њима. Астор 2: Брат има право под условом да се срећа рациоиално организује. Госпођа Астор: И ти? Зар и ти? Ти си бар био одувек н сувнше нормалан. Астор: Бележи, Кук. Сав је подвиг у томе: организовати срећу помоћу капитала стављеног у службу највишег циља коме напредак и тежи. Са правом мајсторском виртуозношћу ставио је ВелмарЈанковић у уета најбогатијег Американца најоштрију осуДу капиталкзма и империјализца: