Просветни гласник
3*
Фридрих Хелдерлин
339
томе склон од како ме задесила слична судбина, коју нисам очекивао и која ме до дубине срда уцвелила. Племенитог предмета твоје љубави нема више, али он је ипак био твој, и ако је страшније изгубити га, болније је не бити сматран достојним љубави. Оио је твој, а ово мој удес. Утехе ти не умем пружити боље него што је сам имаш. Ти си веровао у бесмртност док је још била у животу, и ти ћеш, зацело, још више у то веровати кад се живот твоје љубави одвојио од онога што је пролазно. А шта је веће и племенитије од срца које преживи свој свет и које је већ рано судбина приволела на озбиљно осећање у коме су нам једино досуђени живот, мир и вечност. Наговарам те на храброст неустрашива срца. Како не знам за страх, смем љубави да говорим истину. 22. ов. месеца умрла је драга од богиња, десетог дана болести. Њена деца су их такође добила, али су их срећно прележала. Она је прошле зиме имала опасан кашаљ који ,јој је плућа ослабио. Остала је до краја иста, њена смрт била је као и њен живот." Вест, дата ма колико нежно и ублажено, била је довољно тешак да Хелдерлина потпуно смете, да чак изазове и крајњи слом. Његов дух одбеже из области које су нам приступачне и у ретким тренутцима навраћа се натраг. Тада настају стихови који су беспрекорни по облику и савлађивању метра, али ипак тамни и пуни загонетки. Свесно ја не води и не ниже више овде мисли. Са граница људске душе звучи још пун звук, спољашње укроћен, али ипак збркано настао. Године 1806 мора се 36-годишњи песник, пошто почињу напади лудила, склонити у лечилиште. Али већ идућег лета отпуштају га и предају надзору и нези једног тибингеншког столара. Овде на Некару, у једном собичку на забату, названом по њему „Хелдерлинов торањ", проводи помрачени песник других тридесет и седам година свога живота. Оно што он у ово време казује и пише, допушта нам да посумњамо да је стално био поремећен. То често изгледа као испуњење његових тамно-пророчких стихова из доба пре помрачења: „У најсветијој од свих олуја руши се дувар моје ћелије, и дивније и слободније језди дух мој у непознату земљу."* У тим годинама налази он тако често речи