Просветни гласник

338

Просветни гласник

Овај, који једва да беше приметио грубост лугареву, окрете се брзо моме оцу и рече смешећи се: „Богови нису власништво човека, они припадају свету, и кад се на нас смеше, припадамо њима. Погледајте ову Аглају како се смеши на мене и опчињава ме, она се не смеши само њеном власнику." „То је Помона", исправи га мој отац. „Не, то је Аглаја", одговори странац одлучно и одмах настави: „Само вода овде требала би да буде бистрија, као вода Кефиса или таласи Ерехтеје на Акро-пољу. Није достојно светлих богова да се огледају у мутном огледалу — али", додаде уздахнувши, „ми нисмо у Грчкој". „Да нисте можда Грк?" упита отац пола у збиљи, пола у шали. „Не! — напротив ја сам Немац!" уздахну странац. У даљем току сусрета долази до разговора о бесмртности и Хердерлин исказује ову мисао: „ .. . Ово је бесмртност. Све добро и вредно што мислимо да је лепо постаје геније који нас више не оставља и који нас, у дивном лику, невидљиво прати кроз цео живот до гроба. Са наше хумке. узлеће он и придружује се четама генија који већ испуњују свет и раде даље на његову усавршењу и преображењу. Ови генији су рађања, или, ако хоћете, делови наше душе ; и у овим деловима је она само бесмртна. Велики уметници су нам у својим делима оставили ликове својих генија, али то нису генији сами, то су само њихова огледања у ваздушном омотачу наше земље, као што се у језеру, не, него у магли, сунце огледа. Лепи богови Грчке су такви одблесци најлепших мисли целокупног једног народа. — Тако стоји ствар са бесмртношћу." Дошав у завичај, сазнаје Хелдерлин да је умрла Зузета Гонтард, његова драгана и светитељица. Не могу пропустити а да вам не саопштим увод писма које Хелдерлинов верни пријатељ Синклер пише своме љубљеноме пријатељу. Драги Хелдерлине, Ма колико да ми је страшна вест коју имам да ти саопштим, и према којој је помоћ пријатељства и сувише мала, ипак то не могу препустити случају. А и сам сам више