Просветни гласник

Фридрих Хелдерлин

343

вечити раздор, вечиту борбу човека са оним што је са оне стране људске граниде. Тако је стварни драмски облик спева подбацио. Оно што остаје, спев изванредне лепоте и дубине, у ствари је песма. Ништа чудновато: јер баш је песма, најзбијеније и најсавршеније казивање људске речи, била оно за шта се је песник Хелдерлин озбиљно и горко борио свом снагом свога генија, и у чему је, најзад, постао недостиживи мајстор. И кад се ових дана у Немачком Рајху свуда свечано слави стогодишњица Хелдерлинове смрти, то Немачка тиме не прославља само свога највећег лиричара и певача, који, поред све своје љубави за Јеладу, није пренебрегао да пева и о лепотама своје отаџбине, — него и потсећа на једног врлог и племенитог човека, човека који без лутања увек тежи идеалу који је себи једном поставио, позивајући тако племените да следе његовом примеру. Читање Хелдерлина је духовео пречишћавање и оевешћавање. Зато се не чудимо, и срећни смо, што су Адалберт Штифтер и Фридрих Хелдерлин, према статистици позајмљивања књига, данас највише читани песници наших јавних библиотека. Јер Хелдерлинова је реч, ма колико да ју је он употребљавао тихо и с мером, више него благозвучност и лепота, она је поклич и позив који се обраћа ономе што је најбоље у човеку, ономе што је бесмртно у нама, Рихард Волф