Просветни гласник

Иконографија Христове мистерије од Ускрса до Духова 347

са неисцрпном емоцијом и разноликошћу причају велику трагедију Сина човечјег. Од особито сугестивне, често бизарне дражи су они чувени Дирерови циклуси дрвореза и бакрореза, у којима је мајстор редом и повезано међу собом, приказао све моменте Христовог страдања, док су мотиви самог распећа, скидања са крста и оплакивања мртвог Спаситеља превасходно у монументалној умет^ ности нашли своје одекватно уобличење. Трајало би предуго када бисмо овде хтели да наведемо поименце ма и само најважније, најугледније слике и кипове Исуса на крсту; хоћемо само кратко да укажемо на онај сјајни мозаик (из 12. века) у манастиру Дафни, поред Атине, у коме је тај предмет претстављен са најзналачкијим и најделикатнијим уметништвом, а уједно и у најчистијем православном духу. Скидање са крста дато је у оној монументалној слици Рожијеа ван дер Вајдена у Ескоријалу са једном ненадмашном отменом лепотом и 'једном најдубљом али смиреном и свечаном, такорећи обредном трагиком — док нам Ботичелиево Оплакивање > Христа у Минхенској пинакотеци предочава најстраснији бол и очајање. Дивни младићски акт плавокосог и голобрадог Исуса — он личи више на неког мртвог Адониса или Фаетона -— лежи, пресавијен у смелом луку и круто испружене руке, на коленима онесвешћене, остареле Богородице коју ужурбано, грчевито и беспомоћно подупиру ојађени Апостоли и расплакане свете жене, док две од ових последњих придржавају, росећи их сузама главу и ноге леша да не би удариле о под. Најжешћи и најпатетичнији бол — плач Матере Божије. Сасвим нешто супротно овоме извео је Микеланџело у својој величанственој Р/е^а у цркви Св. Петра, у Риму: смерну, прибрану иако најдубљу тугу; тугу Краљице неба над божанским сином; тугу која не нариче, не рида, већ гледа Мирно и мислено преда се, у онај .витки, класично лепи леш — који и није леш, јер ће васкрснути и бити, за све векове, извор живота. Зато је и сама та краљевски одевена Мадона непомућено лепа, млада и чиста — вечита Девица Мајка — као и онај племенити бели мермер, у коме је исклесана. И ето најзад и светлог, радосног финала који победилачки закључује мистерију мучења и смрти: Христос, опасан око бедара