Просветни гласник

366

Просветни гласник.

а за хемијски лабораторијум нема ни новаца, ни места, а обично ни праве љубави. Математика на крају средње школе прелази већ границе постављеног принципа: напушта тле схваћања и прелази у теоријско-проблематску сферу, а о томе не бих хтео као нестручњак да дајем свој суд. Дакле имамо за средњу школу два циља: систематско вежбање духовних снага и 2) минимум знања у појединим предметима. II Систематско вежбање душевних снага долази само по сеои тиме, да прелазимо увек од лакшег ка тежем и истовремено и квантитативно од мањег ка већем. Занимљивији и можда непосреднији је проблем о минимуму знања. Минимум већ сам по себи је онај најмањи квантум знања, који мора да савлада сваки ученик ради свог успеха. То би био и логички захтев. Практично гледано тај минимум у школи не постоји, јер га не познају ни школски прописи у појединим предметима, а наставници имају о томе различите појмове. Ону партију, коју неки наставник сматра за тако важну да даје због ње ученику слабу оцену и прети са изгубљењем године, други наставник сматра за тако безначајну, да је уопште не тумачи и ћутке прелази преко ње. Али ипак: ез! тосЈиз т геђиз. Али још нешто постоји: уколико наставник превише захтева у свом предмету, утолико ће имати слабијег успеха. Да останем при својим предметцма: Наставник, који би хтео да се удуби у суштину неког историјског периода, изгубиће тиме целину и преглед и већ тиме ће смањити вредност историјске наставе. Доказ: кад су били у школској години 1941/42 прописани само испити према прегледним питањима из наративних предмета, морали су наставници да се зачуде, колико самопридобијеног знања су донели ђаци на испит, и признати, да би школа ово прегледно знање већ сама опет уништила, ако би га уопште достигла. Овако ћемо доћи до закључка, да ипак треба да поставимо неки минимум знања, који мора бити нека граница, под којом не сме да заостане са знањем ни један ђак који хоће да разред закључи позитивно. Преко те границе школа треба да пружи све могуће