Просветни гласник

СТЕВАН П. БЕШЕВИЋ КАО ЛИРСКИ ПЕСНИК

Постоје, углавном, две врсте пееника. Једии постају убрзо познати и популарни у широким читалачким масама, постижу хучне успехе на рецитационим приредбама, улазе у читанке и календаре, постају љубимци своје средине и свога времена. То обично нису правни песници, ствараоци од трајне вредности, од непролазнога значаја. То су, у већини случајева, сезонски песници, који су умели да погоде укус свога доба и задовоље тренутна расположења своје средине. Прави песници обично не долазе одмах до заслуженог признања и угледа код својих савременика, који их примају хладно и равнодушно, без л.чбани и разумевања, а често их и одбацују са много зле воље и потцењивања. Могао би се навести дуги низ истинских песника, наших и страних, који су пролазили кроз живот недовољно запажени од званичне књижевне критике, непримећени од широке читалачке публике, несхваћени од већине својих савременика, неправично потиснути у позадину, осуђени на заборав. Многи од њих провели су цео свој живот у горкој тузи и усамљености, и напустили су овај свет са горчином у срцу и болом у души. И тек после њихове смрти нашао би се неки објективнији књижевни критичар или литерарни историчар који би савесно проучио њихова дела и донео о њима тачан и непристрасан суд, одредивши им у хладној и неумитној историји књижевности оно место које им по њиховој вредности припада. Један од таквих књижевних стваралаца коме су чињене неправде целога живота и о коме још није изречен дефкнитиван суд, несумњиво је и Стеван П. Бешевић, последњи ученик и след- , беник нашег великог Змаја, некадашњи активни сарадник познатих Змајевих хумористичко-сатиричких и дечјих листова, и сам талентован песник, приповедач, драматичар и дечји писац.