Просветни гласник

Б е л е ш к е

381

Већ 1934 године указан је за то пут. Према званичним директивама, породица ученика уводи се у школски свет, тако да родитељи који су „главни интересенти у васпитању" узимају најтешњег учешћа у васпитању своје деце. — Још једна новина од далекосежног значаја донета је тада: приликом оцењивања ђака треба, поред успеха у школи и понашања, водити рачуна и о успесима у држању ван школе, нарочито у омладинској организацији, Тиме треба да се избегне да ученик води у неку руку двоструки живот, један у школи а други, ван ње. Увек треба имати у виду целокупан успех и целокупно држање ћака за његово напредовање тј. ученика не треба више оцењивати само као ђака већ стално као потпуног човека. Стога је школа морала и на овом месту да се отвори животу споља и да успостави везу између школе и омладинске групе свога среза. Бесумње то значи озбиљан апел на ђака да увек и на сваком месту буде сабраи и своју личност строго дисциплинује. Он је у целом свом младом животу стално подједнако јако и потпуно одговоран за своје делање и понашање. Као што у омладинској организацији и радној служби васпитавање карактера стоји на првом месту, тако за све школе први захтев гласи: да постану школе карактера и васпитања. Везане за узвишен захтев наставе блиске животу, упућују се школе на то да свој унутрашњи живот тако уреде да он постане системом самоваспитања и самообразовања ђачких група, уколико је то у тим годинама могуће. А да је то могуће врло је често и врло темељно доказано и практички показано, тако да немачким учитељима не пада тешко да одговоре овим захтевима. У првом реду мора у целој школи и у свакој учионици да се слободно испољи ђачки живот и да сам себе формира, тако да сви ђаци заједно са наставником постапу одговорни за групни живот. Тада појаве њиховог социјалног живота и моралног држања постају материјал за морално и социјално васпитање ученика и то најбољи педагошки материјал који се може замислити. Јер он потиче из самог стварног живота, стога је бескрајно јачи од сваке моралне настасе са њеним, веђином, вештачки нађеним примерима. На тај се начин долази до самоваспитања група и сваког поједипог ученика у њој и помоћу њега до развијања личног живота у појединцу. А што се у школи научи то ће се морати применити на излетима, пеша чењима, у омладинским домовима, логорима и на путовањима. Све заједно тако служи активном развијању социјалних и моралних сила у тој ученичкој групи. И пошто ту никако не долази до укочених облика, осигуран је уједно стваралачки развој. Тако школа постаје за рану младост најважније место самоваспитања у заједници. И у настави је могуће далеко веће остваривање самоодговорног образовања него што је то до сада учињено. Да би заиста провео захтев само радње код ученика, наставник треба да осигура себи природног и моћног савезника у оном нагону за активношћу који се испољава код сваког здравог и нормалног детета и да га искористи много више него досада. Дете из малена хоће да ствара, и како је закључено на седници немачких васпитача