Просветни гласник

Путеви српског оамосвалажења

399

2) да .морају у крајњем осећању опасности радикално повући све конзеквенце из искуства које им се наметнуло и брзо се преоријентисати према стварним снагама које на њихов историски живот споља или изнутра делују или могу деловати; 3) да у тој својој преоријентацији морају да се ослоне опет у првом реду на своје старе духовне основе, а не на вештину политичких формула тј. морају да измене и свој став и метод у политици; 4) да морају да зиају да је пут њиохвог будућег уздизања само пут дугог, упорног радног самоодржања, скопчаног са прелазом на нове врсте и мере самодисциплине, уз подвргавање смишљеном подизању сопствених моћи, а уз учешће читавих поколења. Измене врло тешке али не немогуће II — Целокупна ова коренита измена става српског може изгледати на први мах и сувише тешка, па и неизводљива, особито ако се посматра из нашег данашњег расула. Ипак, ако гледамо реално, ово што је изражено у горњим захтевима не значи ништа више за Србина но враћање на себе сама, с једне стране; с друге стране опет то значи логично коришћење једног врло јаког и трагичног искуства. Ко год би дакле казао да је та коренита измена става немогућна, тврдио би уједно да је Србину немогућно да се врати на себе сама. Тај би тврдио да је Србин неспособан да се користи искуством које му се у једном синтетичном страшном доживљају новог Косова дало. Другим речима то би значило да су Срби неепособни да живе као Срби и да се одрже као заједница, да је дакле њихово време прошло. За разлику од тог беспутног размишљања тврдим да има услова под којима ипак можемо да одолимо, али су то услови једне заиста тегобне и ничим незаменљиве самодисциплине: читав живот наш мора да се сведе на много једноставније и стегнутије форме. Оно што смо у крви изгубили морамо надокнадити дисциплином и организацијом. Наш човек мора да се усретсреди у један далеко отпорнији и одговорнији тип но досада. Доклегод свој биолошки потенцијал не подигну, и бројно и по каквоћи, док не одреде сигурно и стварно свој биолошки простор, докле своју Просветни гласннк бр. 11—12 2