Просветни гласник

ГОВОР МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ И ВЕРА ВЕЛИБОРАЈОНИЋА КОЈИМ ЈЕ НА ДАН 10 НОВЕМБРА 1943 ОТВОРИО ЗАСЕДАЊЕ ВЕЛИКОГ ВЕЋА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА За последње две деценије на подручју просветне политике, као и у осталим гранама нашег народног и државног живота, владао је непланоки рад, који је био далеко од стварних народних потреба. Услед тога многи и важни животни проблеми подизања и одгајивања нових нараштаја или нису били решавани или су чак и наопако решавани. Министарство које је имало свети задатак да васпитава омладину у јединственом националном духу, прелазило је преко национализма као основе васпитања. Отуда никакво чудо што се наша школа добрим делом однародила. Наместо да омладину васпитава у духу народних традиција, она је широм отворила своја врата свим могућим и немогућим утицајима са стране и свима експериментима, педагошким и непедагошким. Наша настава није била довољко изграђена према потребама народне заједнице, нити је од ње полазила. Зато је она остала по својим стремљењима на једној, а народни живот и његови циљеви на другој страни. Настава је давала просечно образовање, али није формирала поглед на свет и живот. Настава је отварала видике, али није давала сигурне оријентације. Давала је пуне прегршти знања, али није формирала карактере. Водила је рачуна о општем образовању, али није водила рачуна о структури наше земље, о потребама нације, њеног живота, њених основа и њеног органског развитка. Зато је просвета, добрим делом, одговорна за оно што се десило 27 марта 1941 године, као и доцније. Овако стање у школама било је природна последица нездравих политичких и друштвених прилика које су владале у