Просветни гласник

да нам створе ни да нам одузму никакви европски зелени столови. Ту заједницу своју можемо само изнутра, својом снагом и упорношћу а никаквим формалним уступцима са стране да очувамо и подигнемо без обзира на то да ли нас бије гром и град или сунце сија над паром нашег зноја и крви. СВАКОВРЕМЕНА ОТАБЏИНА Ако се нађемо уз отаџбину она може да живи и испод рата и изнад сређивања прилика, а ако се не нађемо уз отаџбину никакав престанак рата и никакав мир неће јој помоћи. Она не зависи од количине. јединки него од њихове међусобне повезаности; она не зависи од механичког збира вредности него од реда вредности који њеии људи у себи носе слушајући њене законе. А ти закони не зависе од зелених столова ни од граница. Држава зависи од граница, од међунарбдног признања, од многих ствари форме и поретка, од права и од организованости. Отаџбина је од свега тога Независна и постоји, кад постоји у срцима и душама, и без државе, и без права, без поретка па чак би се могло рећи и без слободе. Ми за време Турака нисмо имали државу али смо имали своју припадност хришћанству, светосављу и Српству, имали дакле своју припадност отаџбини. Постоји једна сваковремена српска отаџбина коју нам не може нико одузети сем нас самих. Она може да умре само у нашим душама као што може да живи само у њима. Она у нашим срцима може бити боља или гора и то само од нас зависи а ни од каквих прилика и неприлика, ни од кога страног, ни пријатеља ни непријатеља, ни савезника ни победиоца. Та сваковремена отаџбина може да постоји иако државе нема, иако суверенитета нема, иако правног поретка нема. Сваковремена &рпска отаџбина постоји као могућна, као остварљива, као све боља отаџбина, као сигурна заједница чак и онда кад је све зло над нама, кад дођу агонична страдања језиве смрти хиљада и стотина хиљада. А она може да умре или да се тешко разболи или да изгуби свој прави лик и онда кад држава постоји, и онда кад правни и друштвени поредак споља постоји. Она може да умре или да не буде ничија или да се као сенка вуче међу нама и кад нема непријатеља споља, кад нас нико споља није заробио ни победио. Ње нема онда кад зло наше изнутра закрчи све путеве толико да престане осећање