Просветни гласник

Балканска мистика на српској сцени

39

„Говори, младићу, говорц! Твоје речи су мелем мојој несрећи.. Ја сам нашао ле^ мојој патњи. Еаци се каменоад на меле, уби ме својом тољагом! Бићу тц захвалан. Јер ја већ давно лутам по свету, тражећч љубави да је видам, чујем још само једном... Умирем, јер сам се уверио да још има љуба^и међу људима..." И губавац издахне, са осмехом на лицу. У Трајковићевим сељацима, малим људима из народа, живи висок идеадизам, пун самопрегора и самозаборава, идеализам који зрачи племенитошћу и прегалаштвом без еебичности; такав један тип је човек са вилама: 9 „... Жртвовати се!... То је сигурно нешто врло лепо! Недалеко од раскршћа у селу стоји споменик некоме који се за нешто жртвовао. То .је јамачно врло велика ствар: жртвовати се ... Јер човек иначе није ништа ... Шта значи? Роди се ... радр за хлеб ... и умре ... ништа не мислећи никад! А овако кад чов,ек има нешто... једну малу, скривену мисао... онда је он збиља прави човек! Он живи за њу! Брине се о њој! О, како је то лецо имати тако нешто у себи, једну мајушну, али тако свету мисао... Ах, срећан сам, срећан..." Далеко бисмо отишли ако бисмо наводили све успеле сцепе у овој драми, у којој има пуно еџизода које у себи садрже едементе за нова драмска уобличавања. Указаћемо још само на завршну сце: у. Ћоса је унео у на| д немир и вреше, завадчо народ са деспотом, узбудио тамне инстинкте и атавистичке страсти које су почквале у најтајцијим кутевима људских душа и срдаца. Али, после првога бунила народ је прогледао и дошао к себи: Народ: Нећемс/ те, па шта ћеш. Твоју слободу одбацисмо, иако нас она приближава боговима... јер ми смо слаби. Ни твоју љубав нећемо, иако нас и она приближава боговима... јер ми смо слаби! Слаби да вла* дамо оним што само богови могу. У нашим душама има толико злз, урек новог, још невиђеног, још неслућеног зла, да од свега што је у нама божанско, можда, стварамо —- грех! Остави нас, Ћосо, и иди!,.. Ти насамо мучиш искушењима и гураш у све дубљи понор жеља и лепота <сојима нисмо дорасли! Иди, Ћосо, иди и не показуј се више нашим очима! И Ћоса се прашта од села и враћа се у своју воденицу, уклету и уддљену од света, у вечиту хуку „воде која пада и љутих каменова који цвиле". Народ се растура. Песма, која се чула из даљине, не чује се внше. ПоследЈђи кораци ишчезавају. Ноћ...