Просветни гласник

Проевет48 гдзсзнк

Има нечега истипеки трагичног и до суза дирљивог у о&ој исповести несрећног губавца: Губавац; ... Постој још трвнутзк тако, јер ако су додир и дзх мој отров^и, мчј поглед не убцја, ве|» је пуд љубаеи за тебе, здравз девојка, за дели л,удски РОД пјто живи по се.цкил, у л,убави коју ја више не познајем, али је се сећам из времеиа када саи био као ти. Јћубав се не заборавФа никздз,.. Вечцо сам сам, јер ме људи гоне од себе, и ја лутзм око селз и слушам дневни жагор у ч»И«а, ц у тишини дугих ноћи гледам гавдење светиг-,ки у домовима.,, Па, када нз земљи ззмре живот, висрко нада мном јзвљају се звезде и ја, зуређи у њих, заборзвљам нз себе и своје патње... Ах, ако се у мени тада пробуди мзлц-снаге, снаге џлџ* дости — јер испод овог сухог костура бије младо срце, жељно животз јавља се луди очај због несреће која ме је снашла и осудила на проклето прогонетво и усамљену смрт, која никако дз дође. Јадан стари губавац, који је издахнуо на мојим рукзма, открио ми је тајну наше смрти: „Нећеш умрети", рекао је, „док не пригрлиш на своје груди здрзво тело млзде девојке која би се смилостивилз твојој несрећи. Тек у том грчевитом загрљају пући ће твоје срце и твојз душз, пречишћенз и исцељена, ослабодиће се губавог тела и исушених жила, и винути се у вечно блажедство неба." Хоћеш ли, девојко, да се жртвујеш за мене? Хоћеш ли ми дати своју здраву пут, да бих могао умрети и смирити се мука? Смиља искрено жали несрећног губавца, али воли свога изабраника, Ивана, и одбија да се жртвује за губавца: Смцља: Ти, губавче, хоћеш да ее ја жртвујем зз тебе, да би ти могзо умрети, а један се млздић хтео убити што нисам хтела поћи за њега. То је била већа жртва моје љубави према ономе кога волим ... Зар не знаш да су сви који всле себкчни и немилосрдни? Они не знају за туђу срећу, већ само за своју... Ја те жалим, губзвче, али ни један осмех који би био на штету мога изабраника, не бих ти могла жртвовати, пз мз те тзј осмех исцелио и псвратио у живот земаљски... Уто се на друму појављује Иван. Он опази Смиљу и, крај ње, губавца; он се сав стресе од ужаса, дотрча брзо, пољубч Смиљу и хоће да је одведе са тога опасног места. Смиља ћути. Иван претрне од страшне слутње: „Да те се није дотакао? Говори, што ћутиш? Преклињем те! Говори, Смиљо!" Она, са очима пуним суза радосница, сва срећна што га поново види, одговара враголасто: „Да!" Иван, пренеражен од ужаса, стресе се: „Онда је све свршено ... Јадна љубави наша! Онда ћу и ја с тобом заједно у патњу, у гроб ... Пољубио асм те! Отплачимо нашу младост! Свршено је са нашом земаљском срећом!" Губавац цада на земљу у ггонији: