Просветни гласник
44
Лросветни гласник
Међутим, и са незнаном Лепотицом са Истока догодило се исто оно што и са Девојком бржом од коња. Опет су се испреплеле силе немерљиве, мистичне снле из тамног зилајета. У једном тренутку страонога заноса, Лепотица зграби главу Кнежевићу и поче је љубити грчевито, бесомучно. Одједном, завлада потпун мрак. Зачује се нечији језив кикот, но убрзо ишчезе сваки шум. Жижак поново о-светли одају, али Кнежевић је сасвим сам, Лепотица је нестала у неповрат. Трећи чин Трајковићеве драме опет је утонуо у дубоку балканску мистику. Кнежевић се вратио с пута „без стрица, без пратње, без коња и оружја, чак и без капе и горњих хаљина,"' Врати-веги се кући, Кнежевић је издао једну чудну наредбу: „Наредио је да се разгласи по целоме Кнежевству, да свака девојка донесе Кнежевићу понешто од јела које је својом руком спремила". Наредба је одмах извршена и са свих страна његове земље почело је стизати јело које су зготовиле девојке из целога Кнежевства. Обавештен о томе, Кнежевић издаје своме верном Штитоноши једну још чудаију наредбу: ти лично прегледај врхом свога ножа сва та јела, која су старице донеле. Нема их много... Ту је можда оно — у мени све нешто говори! — што ја тражим... И ако ма шта било нађеш у њима, неко знамен>е, неки адиђар — донеси га амо ... и доносиоца доведи!" Штитоноша је прегледао сва јела која су старице донеде, и доиста нашао у једној здели — прстен старога кнеза! Старица буде одмах доведена пред Кнежевића и она му исприча историју тога прстена и тужну повест своје унуке, једне дивне младе девојке, анђелскога лика и гласа, али — слепе! „А лепа је, лепа, јадно дете моје. Има дивне, крупне очи, које тако мило гледају, а — не виде!" Дуго је говорила тако старица, топло и простосрдачно, народокИ - једноставно, али мудро и душевно, и остави на Кнежевића дубок утисак. Он окуша донесено јело, разведри се и нареди да доведу девојку. Њу доводе пред његов престо. Она још не зна да са њиме говори, мисли да ту, крај ње, седи један његов паж и отвара пред њим своје срце: „Тн си добар дечак, и нећеш мени, сиротој, слепој и занетој д«80јци, узети за зло... Ох, све су девојке слепе... Тек онда су слепе и занете када воле... И тешко њима, ако кадгод прогледају... Волим тако да сањарим у своме мраку — а зар нисмо сви у вечноме мраку! —. да сам