Просветни гласник

Однос религије, философије и прир. наука као наставних предмета 51

она, је, иако просторно-времено биће, сагледала целину света у њеној будућности као садашњости. У томе се садржи наше сазнање да се закони вечнога света, прелазећи у просторно-времену стварност, ломе у њој и тиме постају многоструки и пролазни: једни и исти космички идеали доброте, лепоте, истине, правде и светиње у проегору се размножавају, а у времену мењају. Због тога се људско схватање Божанства мења са временом и простором, те су религије неједнаке. Према томе, неједнакост вера не долази отуда што Бог не би постојао, него зато што Бог постоји вере су различите. У томе је и одгонетка велике тајне, што различитн народи и историске епохе кроз различите вредности сагледају метафизички свет: Грди су га осећали у истини, ренесанс у лепоти, хришћанство у љубави, наш народ у правди, исток у светињи. Ови вечни и многоструки идеали не само су непроменљиви у непросторном и невременом свету него су и једни, истоветни и спојени у Богу. Стога, колико смо у њима, ми смо у Богу, а тиме и у целини света. Али, живот у вечним идеалима не значи живот једино у религиском делу свемира и занемаривања земаљског битисања. Такав живот чинио би нас непрактичним и неактивним да одговоримо својој небеској намени овде на земљи. О недопуштености таквог једноставног живота најбоље нас учи св. Сава, који је живео у земаљском царству ради његова уздизања до небеских висина и оваплоћења религиским светињама. Стога и ограничавање на материјалиу стварност значи спутавање целог и пуног живота. Цео и потпун живот обухвата оба дела света, чулни и осећајни, тј. физички и религиски. Цар Лазар није страдао на Косову што би бежао из „земаљског царства" него што је у њему делао, вођен космичким идеалима „царства небеског". Смрт његова је само израз времености чулне стварности, која је вечно поприште остварења вечности. Као што се види, избор цара Лазара не значи негацију физичког света већ његово уздизање у целину универзума, чиме он постаје оно што треба да буде: вечност. Продирањем у метафизички свет ум човечји се уздиже из чулне стварности до највиших идеала и постаје неограниченим. Још је Декарт учио да последица не може имати више бића од узрока. Отуда, разлог нашем духу, уколико он обухватањем целине света постаје бесконачним, мора лежатц у апсолутном духу. 4*