Просветни гласник
50
Просветни гласннк
први је натчулан, метафизички или религиски, а други чулни или физички свет. Они чине целину свега што јесте, и њих обухвата философија у своме испитивању. Човек, уколико је само разумно и прасторно-времено биће, не може схватити метафизички свет својим појмовима. Стога је метафизичка. област натпојамна уколико покушавамо да је разумом сазнамо. Да у човеку нема ума, он би само наслућивао да поред чулне стварности постоји још нешто, али у чему је оно, он то не би могао да докучи. Многи људи остају у границама разума. Ум нас је одвео из чулног света. У њему је порекло нашег сазнања да је Бог, као ванвремено биће, непроменљив, а као ванпросторно, недељив. Стога за Божанство не важе закони природнонаучног света, те оно може да буде у истом времену на разним местима, а његово тројство је уствари јединство, тј. једно. Због тога, религија није ствар рационалног сазнања, већ се умом докучује религиска област у њеној нужности и тиме, или независно од тога, постаје предмет ирационалног веровања, које може бити утолико јаче уколико овај свет болних противречности схватимо мање савршеним, те тражимо утехе у другом савршеном свету, да би нас он ослободио земаљских патњи. Тај савршени свет је безгранична љубав хришћанства, „царство небеско" косовског циклуса, „љепши свијет" циклуса Краљевића Марка и царство објективних вредности Платона. Јасно је да се сазнање целине света не мбже извести на један начин: само разумом или само умом, већ полазимо од чулне непосредности, чија се егзистенција опажањем зна, а разумом доказује, умом је превазилазимо и доспевамо до метафизичке области и сазнајемо, а душом осећамо, филсоофијом пак обухватамо све што ма на какав начин јесте. Ово сазнање није увек могућно, али не зато што је оно човеку ускраћено него што њиме често тело место ума господари. То видим још код Платона. Да би се могао сазнати метафизички свет вечних идеја, он је захтевао ослобођење душе од господарства тела. Наша „лијепа ђевојка" пак снила је св. Васкрсење и вечну правду у њему кад је тело било неосетљиво за опољни свет, а душа лебдела у највишим лепотама универзума. Ова наша народна песма открива нам да религиски свет не само постоји већ и да је ванвремен у вечноме сад: управо, у овоме сад