Просветни гласник

Однос религије, филасофије и прир. наука као каставних предмета 49

Можда је наша смрт буђење у вечности. У сваком случају греши се кад се сматра да се једино у метафизички свет може сумњати а не и у чулну стварност. Штавише, неки тврде да је натчулна област једино истинита, а да овај свет стварно не постоји. Поред ова два учења иостоји и треће, по коме реално постоје чулни и религиски свет, чинећи неразлучну целину космоса. Прво учење назваћемо монизам, друго илузионизам, а треће дуализам. Које је тачно? Сва су подједнако проблематична. То смо, унеколико, видели. Не можемо у метафизички свет сумњати више него у видљиви, нити у овај мање него у онај. Стога и доказ о постојању целине света мора обухватити оба, као што и сазнање да постоји један део света мора одвести несумњивој извесности да постоје оба дела света. Стога можемо поћи ма од које претпоставке да бисмо утврдили у чему је целина космоса. Једна од основних истина свих наука јесте да све што постоји проистиче из нечега, а све што нестаје, прелази у нешто друго. Стога се видљиви свет не може ехватити као постајање Аз ништа и нестајање у ништа. Због тога се мора претпоставити да у самом свету промене има нечега ван сваке времене променљивости и просторне многострукости. Као такво ово нешто је вечно и недељиво у своме постојању. Свет пролазности, дакле, проистиче из света вечности и у њега се враћа. Ма да у њему „мена стална јест", он сам је непроменљив и непросторан у својој најосновнијој битности. Али, вечност чулне стварности није у њој самој, јер је она променљива. Чулни свет постаје, што значи да није оно што треба да буде, тј. он није оно што јесте. Он јесте само уколико постоји, а није уколико постаје. У његову постојању садржи се његова вечност, а у његовој промени постајање његове вечности. Као што се види, ова противречност света је у њему самом: временост света је у његовој промени, али његова променљивост је у његовој вечности, тј. да би могао бити променљив, он мбра постојати. Промена се не може одвојити од видљивог света, јер он њоме постаје оно што јесте, али без своје вечности он не би могао постајати. Целина космоса је, дакле, једна, али садржи оба царства, од којих је сваки део целина, без које он не би уопште постојао, а и свет за себе. Један је ванвремени и ванпросторни, а други просторно-времени свет: Просветни гласник бр. 1 4