Просветни гласник

делима не може и не сме судити истим естетичким мерилииа и истим критичким принципима као о писцима и делима из неке старије, развијеније и богатије књижевности. Пишући о нашим песницима (Змају, Шантићу, Дучићу, Ракићу, Ћурчину), о н^шим приповедачима (Светозару Ћоровићу, Радоју Доманоцићу), о нашим драматичарима (Лази Костићу, Браниславу Нушићу, Иилошу Цветићу), и о нашим критичарима (Марку Цару, Јовану Скерлићу, Светиславу Петровићу), у разним приликама и на разне начине, Богдан Поповић је,, у ствари, само практично примењивао своја висока европска мерила, доказујући самим својим критичким студијама да се и о нашим писцима и о нашим делима може расправљати не само на примитиван и старомодан начин наших добронамерних критичара из старе филолошке школе, или на укалупљени и клишетизовани начин наших доктринара и формалиста, поклоника идеалистичке и метафизичке естетике, већ и на један културан и модеран европски начин. Када су се појавиле Поповићеве критичке студије о поезији Змајевој или о Гордани Лазе Костића, многи су гракнули на младога критичара и узели у одбрану критиковане писце, али су ипак у себи морали признати да између памфлета Љубомира Недића и критика Богдана Поповића пбстоји огромна разлика. И Недић и Поповић су били строги и према Змају и према Костићу, иако Недић знатно више него Поповић, само са том разликом што је Недић критиковао критиковања ради, док је Поповићу било стало искључиво до истине и правога стања ствари. Покрећући почетком овога века Српски књижевни гласник, часопис који је тако снажно утицао на правилан развој модерне српске књижевности, Богдан Поповић је одмах у првоме броју истакао савремене потребе наше нове књижевне и друштвене стварности; Оно у чему младе књижевности највише оскудевају, то је образовање, и баш та дисциплина о којој је реч. Гледиште, дакле, по којем би, по доста чудноватој педагогици, младе књижевности требало васпитавати ласкањем, не може бити тачно. Ја држим да није ни искрено. Друге побуде руководе његове бранитеље... Они који бране то гледиште и нехотична су жртва једне самообмане, коју бисмо за тренутак могли назвати самообманом патриотском. Не дајући себи рачуна о својим побудама, они држе да су бољи родољуби од других кад хвале све што је српско... Између њихова др-