Просветни гласник
4*
I
Сатира београдске чарпгаје
115
Иако и муж и жена потичу из грађанског сталежа, између њих постоји битна разлика. Инсистирајући да муж благослови брак, жена му стално понавља да Мишел има „своју фабрику". Мужа то нервира: „Остави се фабрике и пара. Теби је увек то било главно". Док Мишићка жели кћери да има аутомобил, кућу, хаљине — дотле Мишић истиче: „Заслужује она много више. Заслужује правог човека, бољег човека..Напослетку, мати позива кћер да сама каже. Улази Олга. Отац је нежно пита: „Олга, сине, да није то са тим младим Станковићем заблуда?" Кћи му одговара да није. Отац је поново пита: „По души си га изабрала? Право у лице да ми гледаш." Олга, право у лице: „Да, тата. По души и срцу." Мишић не може да дође к себи од чуђења и почиње да се осећа туђ и сам у својој сопственој кући: „И све већа самоћа." Трећа слика носи ироничан наслов: Гарсоњера или школа за девојке. Писац је ову „школу" овако окарактерисао: „Мала одвојена вила младог Мишела Станковића лежи подаље од главне родитељске зграде Станковићевих, на огромном дубоком земљишту, које је, на велико чудо својих пријатеља, купио једног дана Рафаило Станковић, дотада само виши чиновник једног привредног министарства. Дискретно увучена међу дрвеће, у парку, вила Мишела Станковића необично је погодна за несметан, момачки живот, и заиста и чувена баш по томе међу младим монденим светом." У ову оригиналну „школу" долази покаткад Мишелова мати, да од послужитеља Петка, простог сељака али честитог човека, дозна шта се „догађа". Петко „реферише" Станковићки о најновијим Мишеловим љубавним авантурама, али га она прекида: Станковићка: Ћути, гаде Један. Ти бар имаш децу, ти знаш шта је то, па пази на њега. Видиш да ће којекакве да га развуку. Петко: Што сте се толико забринули, де? Зар му је ово прва? Ви му увек говорите да не треба да се веже ни за једну, јер су и онако све његове. Станковићка: И јесу. Један Мишел Станковић може сваку да има. Петко: Но ето! Станковићка: Ама нисам га чувала, да се сад веже с некаквом Олгом, Мишићевом, разумеш ли ти, човече? Петко: Боже, говорите као да свога сина не знате. ГТроћи ће то за месец дана, као и све друго.