Просветни гласник

Правне прилике на Балкану До XV века Ц®

моканон и Василике. Нарочито су манастири са своЈчм судским имунитетом па и епископи по варошима примењивали византиско право и у Подунављу и у Македонији и у Тракији. О томе имамо тачне податке сачуване у преписци Димитрија Хоматијана, архиепископа охридског, који је ревнбсно примењивао Василике на грађанске парнице и у Охриду и у Скопљу и у Прилепу. Међутим, крајем XII века стварају се снажна српска држава V Рашкој и обновљена бугарска држава Асеноваца. Испод навлаке византиског права избијају на површину и правни споменици писани на словенским језицима у самосталним државама. Имамо доста сачуваних правних споменика из XIII века (доста много српских, много мање бугарских) који расветљавају правна питања тог доба. Грађа је једнострана -— махом манастирске повеље које показују да се свуда стварају велика црквена имања, заштићена судским и фискалним имунитетом, са истим правима црквених власти према сеоском становништву као и у Византији. Нарочито се истиче правни консерватизам тог доба: тако на пр. бугарски цар Константин потврђује манастиру св. Ђорђа крај Скопља све повеље својих претходника „светог цара Романа", светог цара кир-Алексија (Комнена), кир-Маноила (Комнена), светог Симеона (Немање) и других. После тога краљ Милутин издаје г. 1300 истом манастиру повељу у којој опет потврђује исте хрисовуље грчких и бугарских царева и на много места само преписује правне одредбе својих претходника. Начела имунитета економског и судског, основне одредбе о положају сељака биле су исте и под грчким и под словенским владарима. Ствара се један систем мешовитог византиско-словенског права. На пр. византиске су власти напуштале начело индивидуалне одговорности убичине пред државом и задовољавале се плаћањем вражде од читавог села по словенском обичају (под називом фоникон); међутим бугарске власти, заменивши грчке власти, задржавају исту 'старословенску установу под позајмљеним из грчког језика називом „фун", Томе изједначењу правних појмова нарочито доприноси православна црква која је чврсто убеђена да у целом хришћанском свету морају владати исти „свети и божанствени закони" грчких царева. У томе правцу од великог је значаја словенски превод Номоканона и то најновије редакције, компилиран г. 1219