Просветни гласник

160 • Просветни гдасник

„бригом и старањем Сав-е архиепискО-па срттског" Тај Номоканон фотијевске рецеНсије с Аристиновим тумачењима садржи у свом словенском облику не само сва црквена правила него и део Прохирон, као део великог законика освештаног ауторитетом цркве. Сваки епископ, сваки игуман, чак сваки парох морао је по црквеним правилима да има по један примерак Номоканона, и тиме је много утицао на спровођење начела римско-византиског права у животу балканских хришћана. Тешко је решити питање, по којим се законима управљала Бугарска за време другог царства (1186—1393), јер нису сачувани никакви световни бугарски закони из тог доба. Познато је само да су се Бугари служили светосавским Номоканоном који је г. 1262 био послан од бугарског деспота Јакова Светислава у Русију. Осим тога у област црквеног права спада т.зв. Синодик цара Борила г. 1211, који проггасује у пуној сагласности са византиским схватањима нарочите црквене казне (осим световних) за кривична дела против вере, за убице и разбојнике. Знамо да је у Бугарској било државних сабора, да су се њихове одлуке писале, да су на једном сабору била донета нека ограничења права Јевреја, али споменици тог законодавног рада нису сачувани. Ипак тешко је веровати да би се Бугарска управљала само обичајним правом. Кад је већ у првом царству постао Закон судни и превод Еклоге, кад је г. 1204 цар Калојован претраживао „законе својих претходника", кад је у другом царству било доста писаних саборских одлука (као на пр. из г. 1211, 1355 и 1360), не можемо мислити да би у Бугарској која је већ навикла на византиско право у XI и XII веку, цареви управљали и судили само по обичајном праву. Највероватније је да су ти цареви признавали важност свих закона православних царева, уколико се они налазе у Прохирону и у „Јустинијановом закону", а после 1335 г. — и у Властаревој Синтагми. Али сасвим је вероватно да су бугарски цареви издавали на саборима и неке новеле којима су византиске законе попуњавали или мењали, само што нам те бугарске одлуке нису сачуване, као што није сачуван ниједан судски докуменат из Бугарске. Много више података имамо за правни живот српских земаља у XIII и XIV веку. Као први покушај самосталне кодификације јавља се жичка повеља г. 1220: она уређује питања