Просветни гласник

Звездаво пеОо у натпем нвроду

т

може да користи. Карочито уколико се односи н-а козтлографију. Не само за ову област, за Подибарје и Надибарје и за Студенички Стари влах већ уопште. На много се места наводи познавање звезда у народу, -али нигде није прецизирано које набеске знакове народ стварно познаје. На једном се месту, на пр., наводи: „Волуари су пет звезда, а она на осами шеста: изгубљени во. Оне две звезде једна пред другом: волар се заметнуо останом да тражи изгубљеног". Али се не помиње астрономско име ових Волуара. Из овог описа ми једва наслућујемо о којим се звездама ради. Тако и Тановић у сеом богатом делу" о Ђевђелиској Кази помише сасвим узгред звезде Квачке („десет до петнаест ситних звезда које изгревају и залазе као Зорњача") и звезде Нишајне. Доноси и цртеж тих сазвежђа. Али таквих и нема на небу; по цртежу не могу да се познају. Тако увек, у свој осталој грађи. Ако се ретко кад наведе нешто из народне козмогоније, не каже /се на које се то звезде односи, чак ни кад излазе или залазе и у ком месецу, а о навођењу њиховог научног имена наравно нема ни помена, А с друге стране потребно је да се што пре упознамо са небом нашега народа, јер ће већ сутра бити касно. Народ све више заборавља, заборавља и меша. За некога је Волуара само једна звезда — Сириус, за друге је сазвежђе Великог медведа, за неке опет нека друга група звезда. А најчешће наилазимо на сељаке који никад нису ни чули за звезду Волуару. За Даницу јс свак чуо али ретко ко зна која је то звезда. А ако је и разликује, то није увек Венера. Звезда има много. Са њима су у вези многа предања и веровања. Осим славе, Божића и свадбе, ништа нас не може одвести тако далеко у прошлост као познавање и веровање о звездама и о „небеским знацима". Звездано небо-српског сељака указује нам на утицаје култура, на разне културне области. У народној козмогонији и козмографији налазимо остатке старе културе наших прадедова, културе коју су са собом донели на Балкан, али исто тако на остатке културе балканских староседелаца, на елементе средњоевропске и медитеранске културе. Али има крајева где су у народном памћењу остали од старине само Влашићи, Даница и Кумова слама, а све друго је унесено из туђина, са европског запада, на пр., Светог Петра крст, Госпино коло, Јаковљев штап и друго. То је на нашој етничкој периферији«