Просветни гласник

БОЖИЋ У СТАРОМ БЕОГРАДУ Педесетих и шесетих година прошлога века Београд је био мали град и једва је имао тридесет хиљада становника, од којих су многи били Турци. Али чим је турска војска изашла из београдске тврђаве, Турди грађани почели су увелико да се исељавају из Београда уступајући своје домове и баште новим Београћанима који су из разних крајева Српства долазили, највише, разуме се, из Србије. Тај нови свет доносио је са собом и обичаје свога краја, и он се, иначе већ сличан међу собом, мешао и стапао у току времена у једно. Тадашњи, тек створени Београд, слободни Београд, српски Београд — кад се више није морало склањати од Турака ни бојати се њихових топова из тврђаве одакле се последњи пут пуцало на варош 1862 године за време борбе на Чукур-чесми почео је несметано да слави своје обичаје народне и верске, што значи: српске и православне. Међу најлепше, а и најбоље сачуване обичаје који су у себи можда највише сач}'Еали свежине народне и отисак краја одакле је далеки предак дошао, јесу обичаји око Божића. Зато се за њега, после Крсна имена, Сдаве, толико важне по своме етичном значају, највише спрема и он се са највише љубави и радости дочекује. А Београд је баш зато етнографски нарочито занимљив јер се у њему, и онда и данас, могу видети многи различити обичаји, из разних крајева Српства, и по њима се одмах може и оценити одакле је ко дошао. Није један Београђанин који вели да не зна одакле му је дед или прадед дошао, али пошто се у његову дому Божић или Крсно име тако и тако прославља, значи да су му стари несумњиво дошли из одговарајућих крајева. Крајем педесетих и шездесетих година прошлога века у Београду, простор између Калемегдана и Теразија био је главни и најбогатији део вароши. На истом месту где се данас налази