Просветни гласник

Божић у егарои Беогрвду

181

На сам Бадњи дан сви су људи на свом послу у радњама и радионицама, ал« чим би почео да се хвата мрак сви су затварали своје радње, спуштали ћепенке и стављали катанце на магазе, јер се радња неће два дана отварати. И још за видела домаћин је журио са синовима и момцима ван вароши или у своју башту, и секао грану за бадњак, са којом би весело ишао дому. То поподне пекло се прасе, обично на сувој лози, чуваној од јесени, и оно се није смело јести до сутра у подне. Тај дан се строго постило, као и на Туцин дан. Старији свет није мрсио свих шест недеља поста. Отуда је риба морала бити спремљена за вечеру, а већ друго је више-мање остало исто и до данашњег дана у многим београдским кућама. На Бадњи дан слабо се ручало или никако; главни обед био је у вече. Са тим обедом почињао је обред прославе Божића. Као и данас, и онда се за трпезу Бадњег вечера спремала риба, постан пилав, папула од пасуља, посни резанци са орасима, затим неизоставне куване шљиве, па јабуке, ораси, смокве и мед. У засебној зделици било је и мало нишадора да децу гуша не боли, а морало је ту бити и тамјана и измирне. Београдске породице, старином из Босне, износиле су на сто и нарочити колач, божични колач од чистог пшеничног брашна, на средини издубен. У ту празнину ставља се пшеница измешана са ситним новцем, па и са којом златном паром; у пшеницу се задевала свећа место у чирак. Кад би домаћин дошао увече са бадњаком, прво би испред куће опалио из кубурлије или пиштоља, знак да се бадњак уноси у кућу, а домаћица би бадњак засула, као и сва присутна лица, житом и кукурузом. Затим би домаћин унео бадњак у кућу, прекрстио се, целивао га и благословио, залио га црним вином, па би га сви остали за њим целивали, и најзад ставили на огањ. У неким домовима бадњак се остављао да га полажајник тек сутра у зору стави на ватру. Затим би сви укућани изашли напоље и узели по мало сламе у руке, и стали у ред један за другим по старешинству. Први је улазио домаћин носеће четири ораха у десној руци; док би ишли, ' домаћин и домаћица би подражавали кокодакање кокошке, а остала чељад пијукала као пилићи за њима. На сред одаје у којој се обично обедује и где је икона, домаћин би застао, прекрстио