Просветни гласник

*>■**

192 Просветни гласник

сд њега, док најзад није доспео до бескрајне даљине. И Бог је постао н сувише удаљен и скривен да би му се могла прнписати ма која особина. Песник сем тога изгледа да има осећање да је Бог окренуо леђ"а^ашем свету коме је он некада дао живот (можда забављен другим својим творевинама). У сваком случају наш свет је сада потпуно препуштен самом себи, обдарен додуше законима, нагонима и способностима које су му дате у почетку, али без заштите, отворен свима случајним силама. Отуда наша немоћ према сзе већим сенкама, отуда нарочито неограничена моћ смрти која уништава без обзира, и осталих уништавалада вредности. Унутрашње промене у Рилкеу извршиле су се у годинама пре, за време п после првог светског рата; он је умро 1926 године. То је било доба када се Шопенхауеров, Ничеов и Шпенглеров песимизам врло високо котирао. Ма колико да је Рилке као песник био самосталан и усамљен, ипак је у њему до извесних граница одјекивао „дух времена"; никад није престајао да потврђуј« оно што је дивно у свету, није ни порицао Бога, иако црквено-верним оцењивачима тако изгледа. Али све веће сенке око њега, а вероватно и у њему самом отерале су песника лепоте у дубоку обесхрабреност његовог „гневног разматрања". Гневно разматрање није неопходно везано за обесхрабреност. Важно је да се пред Рилкеове сенке ставе не само лепоте света већ и динамииа властитог унутрашњег живота. На срећу данас код нас раде против ових сенки много јаче унутрашње силе. Иако посматрамо наш свет као „препуштен самом себи", иако све већу механизацију осећамо као непријатељску животу, иако страсно оплакујемо високу цифру младих покојника, ми ипак имамо поуздану веру у велике живе силе, нарочито у несавладљиви животни нагон за вредношћу. У савезу са свим живим силама живота наша храбра омладина ићи ће по обновљеној земљи ка светлијој будућности.

»ОеМ (Зег 2еИ«, ВегНп, Ок(оћег 1942.