Просветно-црквена Добротворка Драгиња Ст. Петровић

децу своју; — учитељима, кад просвеђују младо покољење; — свештеницима, који су специјално позвани да брижно негују савест како код-деце, тако и код одраслих. Бев васпитања се не може замислити ни друштвени, умни радник, кад утиче и руководи своје грађане, ни државник, ни државни поглавар, кад по положају и дужности морају најсавесније водити старање о благостању, животу и судбини народа свог. Васпитање је, једном речју, потребно, без изузетка, свакоме: и малишану у последњем засеоку, као и грађанину који ужива сва блага материјалне културе и девојчици — сирочету, као и сваком материјално осигураном женском чељадету. — Па, ту истину, могло би се приметити, нико и не оспорава. Васпитање доиста и има своју високу цену у очима не само државе, већ и свакога члана породице и друштва, у очима свакога просвећеног грађанина. Јесте, теорија не оспорава. Међутим, мучно да би стварни живот то могао потврдити. Васпитање се не само не цени довољно и озбиљно, већ га многи врло мало, па и сасвим не познају. Није, например, никаква реткост наићи на грађанина, који ће вам рећи да је само школа позвана да васпитава, који ће се ишчуђавати кад му кажете, да је и он васпитач у своме кругу, т. |. да сваки од нас васпитачки утиче својим поступцима и животом не само на своју породицу и родбину, већ и на ширу средину, у којој ради и живи. За такве би се грађане с разлогом могло рећи да су у положају Молијеровог Журдена, кога изненађује његов учитељ реторике кад му у предавању открива, да је целога века свога говорио у прози. Журден дотле то није знао! Тако исто не знају, ишчуђавајући се и многи наши грађани кад им се говори, да и они, и нехотице, васпитавају децу и младиће, који се крећу непосредно у њиховој околини. Разлика је, разуме се, само у томе, што је улога васпитачева много шира и узвишенија од оне у реторици.

ОСХОСХОСХОСХОСХОСХОо — 8 — – ОСХОСХОСХОСХОСУООКОО