Просветно-црквена Добротворка Драгиња Ст. Петровић

бежали. Оп служи у Пироту, па у Нишу, све до 1892, године, када долази у Београд, где је све до своје смрти. Године проведене у Нишу јесу срећно проведене године младости у месту гостољубља и старих лепих особина српских, што је он овековечно у својим класичним приповеткама: Ивкова Слава и Зона Замфирова. Б

Он је био одличан професор српскога језика и српске историје и одличан књижевник српски, Као професор одгајио је силне генерације наше, које је снабдео темељним знањем својих предмета и запојио жарким српским родољубљем и чистим хуманитетом. Као књижевник јавља се у зрелијим годинама (1895.) приповетком из нишкога живота Ивкова Слава, у којој је на хумористички начин изнео весели патријархални живот старих Нишевљана, зачињен и дошљацимаиз старих граница. Имајући особито оштар посматрачки дар, он је ставио себи у задатак да изнесе верно целокупни живот нашега народа из крајева које је одлично познавао (Војводина, Србија у старим границама и новоослобођени крајеви) у свом шаренилу типова, у ком се он дотле јављао, са свима њиховим врлинама и недостацима, све посматрано кроз призму његове чисте и родољубиве душе. Такве су му, сем поменутих приповедака из нишког живота, припонетке: Поп-Ћира и поп-Спира из Војводине, Вукадин п Лимунација на селу из Србије у старим границима, Кир-Герас и Божићна печеница из београдског живота, и многе друге,

Предмет је његових приповедака обичан свакдашњи живот, који се виђа на улици, по зборовима, у механима, али из којега је он умео да извади оно што је од интерес“, да га уметнички разради и хумором зачини, А кад узима и обичне де таље, чега је у њега много, онда је опет ту његов дух и изврсна комика, да их начине интересантним.

Што се он није машао и живота виших кругова, разлог је што овај још није био довољно развијен као ни данас, што у њему ништа није било што носи српско обележје, а најмање да би имало нешто специфично интересантног. У животу простијега народа он је налазио нешто једрије, свежије, чистије, што пластичније истиче поједине типове и сталеже, а карактеристично је и за цео народ. И он је, дакле, у том погледу Вуковац, етнограф.

Није тачно ни оно да је њему увек до смеха, Има у њега и горког смеха, и смеха кроз плач, правог Гогољевског смеха,

ООХОоохоохоохоскоосхоо | — 133— Фохоохосхосхосхосжхоо